Zrno graška iz profila

Знао сам да ће експеримент успети! Ко зна колико дуго сам био залеђен и сад сам опет међу живима. Мало нас је али макар смо преживели. Жао ми је што никог од браће нема, недостају ми...

Родитеље су нам сахранили, одмах по рођењу, а нас седморица идентичних, седам браће, седам секретара СКОЈ-а, морали смо расти у маленом, зелено окреченом, собичку, сиротишту. Расли смо и играли се кликера, али сваки од нас, имао је своју посебну хранилицу на коју је био интравенски везан и нисмо баш имали потпуну слободу кретања, све док се једног дана нисмо толико утовили да нисмо могли дисати. Тешко је било тих неколико недеља, али издржали смо.
До тад нисмо видели спољашњи свет, нисмо никог упознали. Вредне руке спасиоца полупале су кров, почупали зидове, инфузије наше и ставили нас у колективни центар. Схватили смо да нас је много било исте судбине. Дружили смо се, вијали цуре, ја се чак и заљубио до ушију, мислим, не знам шта су уши али сам чуо да се тако каже.
Нажалост, исте оне вредне руке, ослободиоци, сада нас раставише. Гледали су нам све особине позивајући се на неке стандарде еу. Јебем ли га, никада нисам сазнао шта је то. Вероватно нешто лоше, јер сам остао без браће и моје несуђене љубави. Чуо сам приче да су завршили као зелено робље, а моју групу су водили на експеримент замрзавања. Многи су причали да нећемо преживети, али ја сам чврсто веровао.
Поглед на горе, видео сам сличне руке оним ослободилачким... Не, нећу у базен! Немој! Не знам да пливам! Вриштао сам!

Топлина! Дивна топлина наспрам оног одвратно хладног леда. Осећам да сам добио боре. Можда сам већ остарио. Не знам колико је времена прошло. Ошамућен сам. Нас пар из топлог базена издваја се у мањи метални. Улазимо у тунел... Смрт!