Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, kući. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "J" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Знао сам да ће експеримент успети! Ко зна колико дуго сам био залеђен и сад сам опет међу живима. Мало нас је али макар смо преживели. Жао ми је што никог од браће нема, недостају ми...

Родитеље су нам сахранили, одмах по рођењу, а нас седморица идентичних, седам браће, седам секретара СКОЈ-а, морали смо расти у маленом, зелено окреченом, собичку, сиротишту. Расли смо и играли се кликера, али сваки од нас, имао је своју посебну хранилицу на коју је био интравенски везан и нисмо баш имали потпуну слободу кретања, све док се једног дана нисмо толико утовили да нисмо могли дисати. Тешко је било тих неколико недеља, али издржали смо.
До тад нисмо видели спољашњи свет, нисмо никог упознали. Вредне руке спасиоца полупале су кров, почупали зидове, инфузије наше и ставили нас у колективни центар. Схватили смо да нас је много било исте судбине. Дружили смо се, вијали цуре, ја се чак и заљубио до ушију, мислим, не знам шта су уши али сам чуо да се тако каже.
Нажалост, исте оне вредне руке, ослободиоци, сада нас раставише. Гледали су нам све особине позивајући се на неке стандарде еу. Јебем ли га, никада нисам сазнао шта је то. Вероватно нешто лоше, јер сам остао без браће и моје несуђене љубави. Чуо сам приче да су завршили као зелено робље, а моју групу су водили на експеримент замрзавања. Многи су причали да нећемо преживети, али ја сам чврсто веровао.
Поглед на горе, видео сам сличне руке оним ослободилачким... Не, нећу у базен! Немој! Не знам да пливам! Вриштао сам!

Топлина! Дивна топлина наспрам оног одвратно хладног леда. Осећам да сам добио боре. Можда сам већ остарио. Не знам колико је времена прошло. Ошамућен сам. Нас пар из топлог базена издваја се у мањи метални. Улазимо у тунел... Смрт!

Ovo nije tema. Ovo je poruka. Osveta. Šamar. Lupljen sa smeškom.

Znam da si je zbog mene zadala! Znam da si provalila kako te gledam, kako i koliko drkam kod kuće (dobro, nekad i u školi, u wc – u, kada izađem sa tvog časa zbog napada kašlja).
Znam da i ti znaš da znam. Al ja znam i ono što ti ne znaš: Sada ti meni daješ temu, ali zapamti – doći će dan kada ću je ja tebi zadati.

Zvaće se: Iz žablje perspektive gledam mu u oči. Opis toka svesti, da, da. Ajmo smešak, tu si bar ekspert štovateljice Džejms Džojsa , jebo te Džejms Džojs da te jebo. Posvetimo se Uliksu, skroz se posvetmoi mom nadrkanom Uliksu, usnima se posveti mom nabreklom Uliksiću. Radite na temi profesorice Davidovič, napravite Uliksu mašnicu od tih haltera koje slutim pod suknjom. Poludeću, sve ti jebem...

- Kh, kh, oh ne, kh, kh, opet onaj moj kašalj...
- Izađite Bradiću, izađite, znate kako se kaže: Kašalj i još po nešto se ne da sakriti. A ni zaustaviti.

Jebem ti vreme, još petnest minuta do zvona, a nisam završio. A sad mi se i ne piše, osećam se nekako prazno, izduvano.

A vid' samo ove male štrebere. Ko robotići neki, majke im ga spalim. Alo rođaci, o čemu li serete tolko? Ovo je moja tema, koju je zadala moja buduća žena da me jebe sveteći se jer oseća da ću ja jebati nju jer će mi se podati jer ne može više da se odupire osećajima koje gaji prema meni, jer... Prema meni statisti, prema meni školarci, diplomiranom, odabranom Meni...

- Još pet minuta, privodite kraju.

Kraj? Ljuto se varate gospođice Davidović, prepičko Majo profesorice. Ovo je tek početak.
Ali da ti na brzinu napišem, neka ostane na ovom papiru koji će jednom, uramljen, krasiti našu spavaću sobu, da ti napišem da znam svaku tvoju misao (ne ljutim se, znam da se igraš, da me provociraš).

ZRNO – zrno kao zametak, kao klinac? Ja klinac? A? Balavac? Znaš da znam da te to pali? Nisi ti slučajno posle književnosti odlučila da vratiš pero u repić i da njime mašeš pred mladim petlićima. Osetila si da nemaš reku u sebi, pa si na tuđe izvore došla vampirice, da se hraniš mladim sokovima. Pun sam ih.
GRAŠAK – očekivao sam bolju metaforu profesorka. Nikakav, bezvredan dečkić, bljak mirisa i ukusa. Da, kapiram da si mi to poručila. Grdno se varaš, videćeš kada me lizneš, kada me zagrizeš. Videćeš kada moj mali čarobni grašak proklija u tebi princezo. Vot čudnij metamorfoz. Daćemo mu ime Miloš. I ja volim Crnjanskog, ti tako divno pričaš o njemu.
IZ PROFILA – ti samo misliš da si me upoznala iz mog jebenog fejs profila. Namerno tamo gajim sliku površnog klinca drkadžije. Pažljivo poliram taj stereotip jer znam da svakodnevno, manijakalno proveravaš šta ima kod mene. Krijem ja svoje dubine na plitkom netu, ne boj se. Ne znaš ti još ništa o meni AnaFontana95 (čim si poslala zahtev znao sam da se ti kriješ iza nika, nekako sam osetio). Ima vremena, upoznaćeš me!

I za kraj: Svaki put kad izađem sa časa, čekam te u profesorskom toaletu. Uvek se nadam da ćeš doći. Jednom i hoćeš, osećam da samo čekaš pravi trenutak.

- Hoćemo li više Bradiću, samo vas čekam!

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.

„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“

(dva sata kasnije)

„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“

(još dva sata kasnije)

„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

------------------------------ Domaći rad------------------------------------

Učenik: Dragoljub Mačkić, O.Š. ''Jovan Jovanić - Zmaj'', Pukovac

To ima jedna moja komšika iz selo i zove se Dragica, od Tasića. Onaj mladež boje govneta starog tri dana krasi njen nos, oplemenjuje je i daje joj sigurnost i jačinu. Zato je i zovemo veštica. Moj tata je zove Batićka a deka orlić. Jednom sam pošao u školu, jeo burek i kacam je vido počeo sam da povraćam. Pet dana sam primao infuzije.

Priča se da bi bila mnogo dobra pička kad ne bi imala ONO na nosu što visi ki kravino vime. Barem je tako reko domar Stole i direktor bolnice.
I moji drugovi se plaše. Naročito Neca. Rekao mi je da je non stop sanja kako se na ispraćaj u vojsku samo sa njom ljubi. Ne pušća ga.
I moj dodž Rundo ne prestaje da laje kad je vidi i oće gu api.

Ali, budimo ozbiljni. To zrno graška na profilu je stilska figura - metafora, za ima ono nešto što mi se ne sviđa. Iako može biti čak i najbolja osoba koju poznaješ, čak i ona ima to nešto što ne znaš šta je a plaši te. Još ako stvarno imaju neku čudnu grbu na nosu, pazi se, TO je obeleženo od Boga.

ničija mama se ne proziva,
skroz nečitko i neuredno,
o pravopisu da i ne pišem,
zadnji pasus prepisan,

nedovoljan (1) Žana Tasić

Ova tema je preteška za mene
jebem li ti, profesore, poreklo i seme.
Mora da si bio na mgra lošeg praška,
na pamet ti pade, mrtvo zrno graška.
Opasna gudrovina šiba ti kroz vene,
prenesi svastiki poljubac od mene.
Ova mi je tema, Bože ti sakloni,
bolje da sam peglao plejstejšn soni.
O ovome ne bi pisao ni Demokrit,
odo' da Princezi ispržim ja pomfrit.
Ostalim autorima želim puno sreće,
al' da im poručim da jebati neće.

Profil po definiciji predstavlja prikaz lepše polovine dela tela ili čitave osobe. Većina ljudi ima nesrazmerne crte lica, dok većina devojaka ima nesrazmerno veći broj bubuljica na jednoj strani lica, tako da pogled iz profila poništava negativne karakteristike i stvara iluziju kako je i ostatak lica i tela tako privlačan, skladan i lep.

Zrno graška po definiciji predstavlja minijaturno, nebitno, nezanimljivo i, većini, neukusno zrno koje u saradnji sa nekoliko istih jedinki odrasta u zajedničkoj mahuni. Kada se čisti iz mahune, ne primeti se ako slučajno ispadne iz činije. Kada se jede, ne primeti se ukoliko nije pojedeno sa velikim brojem tih istih zrna. Činjenica je da predstavljeno ovako deluje kao nešto krajnje mizerno i nepotrebno, ali je isto tako činjenica da združeno u veliki broj predstavlja veoma bitan faktor, naročito za gladnog čoveka. Klasičan primer efekta čirlidersica.

Kada se ove dve definicije spoje, dobija se nešto što zajedno ne ide nikako, prvenstveno zbog toga što nema potrebe za gledanjem sa lepše strane nečega što je već ružno. Ajd što je ružno, nego je još i nezanimljivo. Upravo zbog toga pojedine lobanje sa društvenih mreža mogu da prestanu sa slikanjem iz profila, poluprofila i guznih poluprofila, jer normalnom čoveku deluju zanimljivo kao profil zrna graška.

JESI LEPA, ALI AKO SE SLIKAŠ ZA JOŠ DVADESET ISTIH, PA DA VAS GLEDAMO KAO ZBIR, A NE KAO MIZERNE JEDINKE!

Ако си мислио да је зрно грашка само оно мало зелено што се једе, грдно си се преварио. Зрно грашка може да буде и зрно бисера, и зрно пшенице, и човек у црном кожном мантилу... И ти.

Прво зрно грашка о ком се причало је било оно испод принцезе. Које је направило непогрешиву процену да се ради о принцези. Како је у неким верзијама приче зрно грашка зрно пшенице, боба, или каквог локалног семена, јасно је да се ради о нечему што је непогрешиви показатељ нечије мане или врлине.

Ако је зрно грашка пара, онда обично покаже нечију ману. Ретко ко не поклекне пред тим зрном. Ако је зрно грашка власт, ни ту нема много оних који су се прославили. Ако би зрно грашка била књига, онда се најчешће открива какав принц или принцеза, сличним онима из бајке. Али свим тим зрнима руководи једно друго зрно, оно које је семе целом свету.

Јесте, то зрно може да буде једино човек.

Ако је то зрно комшиница која долази да загледа шта је домаћица кувала, профил му је крајње бедан и незанимљив. Испод тог профила се крију наслаге самоће, одбачености, Фарме, Сулејмана, суза због мужа који је вара, гнева због лепоте која је отишла, неиспуњености због мудрости која није заузела место лепоте. Општи је утисак да је профил тог зрна празан.

То зрно некад буде и инспектор, ако баш немаш среће. Сурове природе, неповерљив, непогрешиви ловац људских слабости. Ал ако тај профил погледаш са стране, видиш једног јадног човека који сарађује са једним криминалцима да би хапсио друге. Који је у служби у којој видиш ствари које обичан смртник не треба да види зарадио чир, инфаркт, развод, алкохолизам и самоћу. И који сваке вечери пије сам испред ТВ-а, покушавајући да заборави шта је све данас видео. То се зрно жртвује и на себе прима све оно што води у неумитну пропаст, да бисмо ми спавали мирно. То зрно када се уквари, убуђа се и поквари и много других зрна око себе, али ако одоли атмосферским притисцима, у себи крије клицу оздрављења и идеала.

Зрно кроз које се огледаш може да буде и у цркви. У мантији. Његов је профил издалека увек идеалан. Сакривен испод мантије, увек исти. Ал ако се приближиш, може да се деси да на мантији видиш масне флеке од непочинстава. Али не толико ретко, из близине то зрно замирише мирисом који се увуче у сваку пору и тај мирис не може а да не промени и цео свет који са тим мирисом дође у додир. Ако се то зрно уквари, направи непоправљиву штету, али ако црно зрно замирише, мења профиле и свих зрна око себе и даје им мало мириса, које год да су боје та околна зрна.

На крају, зрно на врху је најчешће покварено. И смрди. И не само да смрди, него се и распада и шири смрад свуда око себе. Што је и логично за зрно које бију киша, суша, Сунце, и све што овај свет набаци. Али ретко, врло ретко, нађе се ту зрно које мења цео свет. То зрно може бити миротворац, просвећени владар, које ће сву ону силу, све милионе зрна из свог џака да води ка томе да из њих никне плод који ће да буде и бољи и већи и вечнији него што су они. То се зрно, ако се икада нађе у неком од џакова зрна овог света, памти докле постоји и свет и сви џакови у њему.

Шта је твој профил, зрно? Ваљда на то питање сам треба да даш одговор. Гледај да не будеш ни превише тврд и зелен, али ако си мекан, згазиће те. Ако се не пазиш, убуђаћеш се. Можда, али само можда, успеш да будеш и једно од оних зрна које мењају све са чим дођу у додир, на боље разуме се.

Ако то постигнеш, нико више неће са стране да гледа у то твоје зрно, нити ће да га интересује твој профил. Гледаће само да буде што ближе теби, да се и он мало угреје и осветли.

   Грашак. Оно зелено без укуса што те мајка терала да једеш да би порастао велики и леп као Кежман. С друге стране, поучен причама из детињства које носе битне поруке, лакмус папир за људе. Нешто ситно, али ипак значајно преко кога не може свако да пређе, одваја истрајне и упорне од лењих и уображених, навикнутих на савршен живот без икаквих препрека и проблема. Попут принцезе из бајке. Ситница која ти одмах покаже ко је какав, без грешке.
   Листао сам новине, нервирајући се због препуцавања двојице мафијаша на спортској страни. Топао ветрић ми је ово чекање учинио доста пријатнијим, иако су поред мене две жене размењивале утиске после нове епизоде неке турске серије. Њихов жустар разговор прекиде сирена. Воз је полако пристизао у станицу. Ту је. Нисам знао како изгледа, али сам готово сигуран да ћу је препознати. До сада је за мене била само гомила слова на екрану, сада ћу коначно видети и њен лик. Интернет, зло, рече моја баба. Еее, баба, сад кад ти у кућу доведем неку врх рибу предомислићеш се. Пар месеци дописивања са њом учинили су да се осећам као да је познајем цео живот иако јој нисам видео лице, нити додирнуо кожу, камо ли шта више од тога. Осећао сам да је она друга половина мене, доста тога смо имали заједничког и желео сам да је оженим.
   Срце ми бије јаче него икад, све јаче како воз успорава. Како је стао, стало је и срце. Мајку му, шта ако је гробина нека? Шта ако је много добра риба и одјебе ме кад види мене оваквог клошара? Да л' да бежим док није касно? Седи ту, рекох себи, и чекај. Буди човек једном. Људи почеше да излазе. Неколико девојака прође поред мене не констатујући да постојим. Курва, неће доћи. Последња, јако залупивши врата, изађе још једна. Она је, мора да је она. То је тај зелени џемпер за кога је причала да јој је омиљени. Плаву косу њише лагани ветрић док се сагиње да подигне торбу. Ма немогуће да оваква женска блеји на нету са слепцима! Помало збуњена гледа око себе, мачјим ходом креће према перону. Јао баба, душу ћу да ти вадим кад видиш каква ти је снајка. Јао, плодна к'о Месопотамија, има четворо унучади да ти роди. На свега десетак метара од мене могу да видим комплетну њу. Већ је видим у венчаници, затим како водимо први пут сина у школу, онда како га после пијанке вадим из затвора док она кући чека са оклагијом. Ах, срце да пукне! Стављам јој прстен на лепи танки прст... Шта то ради са прстом кој мој?! Дај, јееее, риба ладно копа нос... И то преда мном! Не о рукав јеботе! Зајеби, бежим ја одавде док још могу.
"Извини?", зачух је иза леђа док сам се запутио према степеништу, "ја тражим једног дечка."
"Изволи?"
"Јеси ти ПусиИтр69?"
"Оувај... не... ја чекам бабу из Пиздића да јој помогнем са пртљагом. Нема бабе, излапила начисто, мора да је у погрешан воз села."
"Ништа, извини. Чекаћу га, сад ће он."
Мислим се, чекај, шта ћеш ми таква да ми правиш колекције слина испод столице цео живот. Спустивши се низ степенице до паркинга, сео сам у свог југа и након што сам дошао кући избрисао налог на том сајту.
   Ето, лепо мени мајка рече да једем грашак уместо керећих пљескавица. Одрастао бих у човека, не у размаженог слепца који свему нађе ману и не зна шта хоће. Еее, Кежмане... Одох по дедин пиштољ.

Uvek sam mrzeo prljava ogledala. Opominjao sam majku često zbog toga. Ona me više i ne sluša, čini mi se. Često mi prebacuje da bi možda bolje bilo kad bih se odselio, ili kad bih pao niz stepenice, ili pak pao pod autobus. Duhovita je moja majka, unosi neki razdražujući nemir u moj život. Ponekad me toliko razgali da joj se došunjam do sobe i uriniram u čašu u kojoj drži svoju protezu. Matora kurvetina, misli da joj dugujem zahvalnost. Elem, da se vratimo ogledalima.

Obožavam varijacije odraza koje se pojavljuju u našim ogledalima. Ponekad sam Hajdeger, ponekad Hamsun, ponekad i Hasan Dudić Miki. Poslednje ime me baš ne oduševljava, ali dobro, dijagnostikovali su mi paranoidnu šizofreniju. I rekli da bi trebalo da prihvatim sve varijacije sebe, uključujući i svoju majku, koja je zapravo preminula pre dvadeset godina. Kažu da sam je zadavio svilenom ešarpom. Zatim sam je rasporio i urinirao u nju. U svakom slučaju, ne verujem im. Doktori žele da me sabotiraju u pisanju. A moje pisanje je odista nešto specifično. Biće to najbolja knjiga ikada napisana.

Imam četrdeset godina i zovem se Milanko. Živim u mentalnoj instituciji i daju mi da se igram sa ogledalima. Volim da šetam kroz sobu zureći u ogledalo u svojim rukama. Tako mi se čini da hodam po plafonu, iako ne vidim svoje noge. Možda je to i bolje, jer ne volim svoje noge. Debele su, i krive.

Svakog jutra, pošto se probudim, prvo pogledam u ogledalo. Iako često viđam slavne pisce i filozofe, najčešće vidim samo svoju oblu glavudžu. I nju mrzim. Podseća me na zrno graška. Jer je tako bezizražajna, glatka i zelena. Mada, kad se okrenem na stranu, i nije toliko loše izgledna. Čak mi se i dopada, izgleda ukusno. Uvek sam se sebi činio lepšim iz profila. Hihihih, Milanko, zrno graška iz profila.

- Zapišao si dasku!
- Šta prljave čarape rade na sred sobe!?
- Kaplje znoj na mene dok me jebeš!

I tako dan za danom one zvocaju. Sve ima smeta. Nekada čovek prosto poželi da osvane na naslovnoj Kurira. Nekad probaš da popraviš stvar jer posumnjaš da su u pravu. Kupiš bombonjeru, buket ruža, pošalješ sms prvi... Pokušaš nekako da se iskupiš ali princezu i dalje žulja. Nasela je hemoroidom na zrno graška pa se od čokolade goji, paran broj ruža je za sahrane a javljaš se prvi jer si krenuo u švaleraciju. Zajebano rođaci.

- Možete me smatrati pičkopaćenikom ali teško je jednostavno dići sidro i ostaviti je. I druge luke naplaćuju porez i u drugim vodama vrebaju opasnosti. Noge smrde pa smrde, mali je pa je mali...

NE!

To one i hoće da pomisliš, to je ta ženska posesivnost, to priroda govori iz njih. Sjebale su se negde kroz evoluciju i matrijarahat je smenjen patrijarhatom i one pate zbog toga. Žarko žele da nas kontrolišu i većinom uspevaju tako što nam nabijaju na nos greške u koracima. Stalno, jako nabijaju. To je ta priča, one žele da se zamisliš, da se pogledaš u ogledalo, da vidiš gde grešiš. Ali ti ne sagledavaš situaciju realno već gledaš sebe u te savršene brkove i snažna ramena, ubeđen si da je niko drugi ne zaslužuje i želiš da se promeniš da bi joj udovoljijo i ti moraš da se promeniš da bi jo... :ŠLJAS!: Trgni se! Opet padaš pod njene čini, sagledaj sliku sa strane, iz profila.

Hehe visuljko hehe vidi kako visi može i da se pomera sam OOOPA! :ŠLJAS!: Ne glupiraj se! Ali da, u pravu si, tvoj visuljko je to zrno graška koje nju žulja, ne baš impresivan prizor tako iz profila ali to je to.

Smeta joj što ne može bez tebe, što joj biološki sat otkucava, što će ti noge smrdeti još više. Smeta joj što će njeni mrki pogledi prestati vremenom da deluju kao anestezija i bol u kurcu će se pojačati.

- Mogao si da pokosiš dvorište?
- Dvojka si!
- Molim!? Znaš li ti da ja ceo dan rmbačim, ribam, kuvam, peglam, perem...
- Mančester Siti, dvojka. Napoli, tri plus...

Lica: Sudija (S) i optuženi (O)

Car i država protiv Zrna Graška.

S: Optuženi, ustanite.
O: ...
S: Kažem, optuženi, ustanite!
O: Ustao sam, jebem te ćorava!
S: Pardon?
O: Ustao sam, gospodine sudija!
S: Okrenite se licem prema meni.
O: Tako sam i okrenut.
S: Ne razumem! Okrenite mi prvo levi, a onda desni profil.
O: Sve može. Ako treba, daću vam i profile sa raznih društvenih mreža.
S: De, de, ne preterujte. Ovo je ozbiljan posao.
Pa vi sa svih strana izgledate isto!
O: Naravno! Jedino otpozadi imam blagu nehomogenost. Paradoksalno, s te strane primam hranu.

S: Ime i prezime?
O: Zrno Graška. Pre zime, zimu neću preživeti.
S: Imate li neki nadimak?
O: U vojnim krugovima su me zvali SMB kuglica, naravno, dok je postojala vojska.
S: Jeste li osuđivani?
O: Upravo u vojsci su mi sudili zbog izgladnjivanja vojnika, ali me nisu osudili.
S: Optuženi ste za seksualno uznemiravanje careve ćerke.
O: Jebem ti život, više ni priča za decu ne može da prođe bez Human Rights Watch-a i ostalih udruženja za političku korektnost i stvarnu nekorektnost.
S: Šta ste rekli?
O: Rekoh, laže kurva!
S: Ne možete tako prema jednoj princezi. Ona tvrdi da ste počeli naglo da rastete dok je bila na vama.
O: Ustvari bi trebalo ja nju da tužim za seksualno uznemiravanje.
S: Kako sad to?
O: Vidite, gospodine sudija, dok je ležala na meni, na svom tabletu je gledala neku pornjavu i počela je da luči vlagu, a dobro je poznato da u vlažnom okruženju brzo nadođem. Da ne pominjem da sam se i sam napržio!
S: Pa, vi ste potpuno ludi, moraću da pozovem sudskog veštaka da vam izradi psihološki profil.
O: Dosta više s tim profilima, čoveče, dok nisam iščupao onaj L-profil s prozora, da ti nešto objasnim.

S: Straža! Vodite ga! Slikajte ga anfas i iz profila i dodelite mu broj 28923!

Zrno Graška se, u ime naroda, kažnjava tako što će biti skuvano i car će ga lično konzumirati.

O: Ništa drugo nisam mogao da očekujem kad mi boranija sudi! A i car uglavnom konzumira u ime naroda! Nadam se da ću mu bar zastati u grlu.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Човеков живот у једном тренутку достигне тачку када истинска самоспознаја, саморефлексија, покаже чињенице од којих смо се скривали читав животни век. Тај тренутак изнедри страхове, чежње, страсти, чињенице од којих смо се скривали или покушавали да потиснемо. То постаје онај моменат, не кап, море које је прелило чашу. Ова једначина има само једно решење.

Хм, па ово и није било толико страшно, шта више, ништа нисам ни осетио. Смрт је прецењена работа. Прецењена као ова театралност са којом сам отишао, види, вриска, паника и плач, смрт и страх, ватра, срча и крв, затекли су се на погрешном месту у погрешно време. Овако када их погледам са ове висине изгледају сви исти, мушко и женско, старо и младо, црно и бело, само мале мрље, као мали мрави који гмижу по поду. Једнолични, увек исти, као стока или серијска роба. У школи су нас учили да је све ствар перцепције, све зависи из којих углова посматрамо ствари, са којих аспеката, наше моћи сазнања условљавају сам предмет сазнања. Па, бар је тако у уџбенику, по њему, ова нагорела тела су само феномени, стварни у мом уму као појаве али никада обухваћени мојим умом као ствар по себи. Ако ме мој ум не вара у овом стању, видим жену која клечи надвијена над телом свог сина који је у самртном грчу. Њено крваво лице перу сузе, на лицу се оцртава болна гримаса, не од физичког бола, већ од туге. У истом тренутку јављају се помешана осећања, велика туга због сина, иронични трачак среће због живота који још увек има, питање зашто се ово дешава. Зашто се неки животи заврше на овакав начин? Да ли је она одгајила свог сина од киле меса, васпитавала, школовала, учила животу, пазила као крхку кристалну куглу толике године да би се накрају, сасвим изнеда тај живот једног дана угасио, то тело умрло и постало беживотно трупло?

Не знам за вас, неверници, али мене очекује седамдесет девица у џенету за који минут. Алаху акбар! ... само што није. Чекај, није било речи о никаквој ватри у џенету...

Jednog dana ćiftari su pobegali i odneli klampezu sa sobom zauvek.
Penduza je nastavila svoj život i nalutila se na totošarku zbog utovaranja. Kasnije tih dana penduza je upoznala ćiftarsku princezu i rekala je da nema momak.
Princeza je ležala na zrnu graška tri dana i onda je robot od kineza došao i hteo da pojede taj grašak, a penduza mu nije dala jer ga je čuvala za mene!
Hteli su da me omuže. Ja sam pobegao.
Igrao sam lopte pre nove godine po celi dan.
Te godine je penduza išla na menkurziju sa drugarima iz škole iako nikada nije išla u školu samo ponekad u treći razred. Bili su daleko i ukrali su sendvič.
Tendostajala mi je ćiftarska princeza i penduza, dok su one šetale, ja sam išao da igram lopte kod nekog čike.
Poslali su mi razglednicu i smejali su mi se što sam kući i ja sam je izbucao i pošao sam da pojedem zrno graška odmah!
Penduza se nalutila i pobegala je sa princezom zbog zrna graška koji je pojeo crnac kog je seksao robot jer je hteo da me omuži i nije se vratila sa menskurzije nego je temnigirala u drugu državu.
Tamo su im na granici tražili sliku graška, ali je voni nisu imali jer sam ga ja pojeo tog dana pre toga i vonda su ih terali da rade sklekove, a penduza je imala povređenu ruku od sejanja kompira i nije mogala da uradi ni dva komada, pa se čika na granici smejao i rekao joj da je ima fizikalije kao deda mraz, ali pravi deda mraz, ne vonaj što nama kao dolazi i donese poklon, to nije deda mraz. Ja sam deda mraz i sudija.
Moja devojka je stavila minku i poslala mi je poruku i nalutila se jer joj ne odgovaram, a tamo se dompisujem sa nekim drugim devojkama kao penduza i onda je ona poludela i gađala me pelifonćinom, ja sam pobegao.
Pokušala je i da uradi zahvat koji je boleo, seckala me rukom, ali sam se izvukao i počeo da je udaram marmaturom po glavi, a onda je ona prestala sa zahvatom.
Na kraju tog raspusta, zrno graška nije bilo zdravo jer su ga čike prskale na poljani, a ćiftarska princeza je viznemerila moje poverenje i prdnula je na taj grašak, a ja sam ga pojeo i dobio proliv.
Nikada se nisam razlutio, samo sam još više poludeo! Moja devojka me smirivala i govorila da se ne nevriram, ali ja je nisam slušao, pa sam je ogulio i pojeo.

...Zub mučne svakodnevice pratio ih je do ulaza u mračne čeljusti iz kojih je dopirao dah prohladne vlage i teške memle. Mešao se sa kiselkastim smradom mokraće i nedaća, nepogrešivog znaka da se poneko ipak zadržavao u tamnom medjuprostoru, tom neljudskom i zastrašujućem limbu koji se možda i nije morao proći po svaku cenu....Negde napred u tromoj gomili jektičavo dete je kašljucalo i prigušeno šištalo; činilo se da broji poslednje časove u naručju pogurenog starca koji mu je mogao biti deda ili prevremeno ostarei otac. Gegao se, jedva podnoseći i težinu samog svog prokletog tela koje ga je još uvek čvrstom sponom nagonskog pokreta vezivalo za ovu vlažnu i pomalo natopljenu zemlju po kojoj je nešto zloslutno gamizalo. Jecao je. Slutnja skorog skončanja, mirisi, tvrda izvesnost trenutnog ništavila i nepodnošljiva nesigurnost onoga u šta se bezglavo srljalo činilo je situaciju turobnom i krajnje rastužujućom. No - egzodus je bio neopoziv; reka kostiju i ono malo mesa što je sa njih visilo u naborima nastavljala je da teče dalje. Selo je pošlo na svoj konačni put.

U gotovo potpunoj tami koja je utrobu tunela svela na beskonačnu prazninu koja ne obećava ništa dobro ljudi su se ćutke gurkali i sudarali. Trajalo je satima; neobičan glas kepeca (tako sam ga bar u prvi mah zamislio, ko zna zbog čega) koji je, činilo se, dopirao negde sa daleke tavanice, ili iz jednog od zida, a možda i odasvud...Sugerisao je podsmešljivo i otrovno na povratak ili kolektivno samoubistvo, što se u suštini svodilo na isto. Promicali smo dalje. Negde u prostoru i vremenu koje je možda već i prestalo da postoji neko je nazreo spas, a uskoro se oduševljenje probilo kroz celu gomilu - svetlo - bledo i neugledno ali ipak zasigurno je bilo svetlo. Nikada mu se nisam tako obradovao, za nas, ono je bilo uže za čoveka u moru, kopno na vidiku za izgladnelu i beznadežnu posadu ubijenog kapetana. Svetlo! Uskomešana masa je pohitala, koliko god je to bilo moguće. U jednom trenutku delovalo je kao da smo se zaputili u samo središte zemlje, sada je bilo sigurno da tunel ipak ima kraj, i on se nalazio negde na čistini.

Uzbudjenje otkrića preseče jedno drugo, nejasno jer - naime, prvi redovi sudariše se sa čovekom. Pa još jednim. Pa sa još nekoliko njih...Drugi ljudi, nama jezivo slični nadirali su iz suprotnog pravca, zarobljeni u mukloj tišini. Migoljili su se izmedju nas nastavljajući svojim putem, hladni i nepristupačni. Kretosmo dalje. Nečija nespretna, improvizovana štaka gadno me je lupila u koleno, bez pomisli na izvinjenje. Nad ljude se ponovo nadvila teška i neprobojna magla ćutnje i surevnjivosti, tišina je bujala, nagrizala i gušila. Medju hladnim zidovima odzvanjao je jedino gnjecavi bat koraka. Grabili smo ka izlazu.

Izvor svetla se, ispostavilo se, nalazio tek na pola puta šepave agonije a ne na njenom kraju. Delovalo je poražavajuće : najobičnija jeftina neonska reklama, bez mnogo komercijalnog smisla. Nije zračila slovima niti porukom - na njoj se nalazio jedino crvenim linijama oivičen pravouglii trougao, mašući iz svoje sredine malenim zrnom graška koje je neodoljivo podsećalo na neko tudjinsko oko. No činilo se da ne gleda u našem pravcu već negde u daljinu, van domašaja naših tupih pogleda. Stadosmo, ukopani. Činilo se kao da čekamo neki znak, možda da nam namigne, ili se preobrati u neki poznatiji i bliži oblik - ali nije nas udostojilo nikakvog pokreta i tabla je ostala mrtva i isprazna. Iz suprotnog pravca, slabašno osvetljene prilike koje su nekada mora biti bila ljudska bića bauljale su ka mestu odakle smo prvobitno krenuli. Najhrabriji medju nama, osmelio se najzad da proviri ka poledjini čudne reklame. Sa njegovih umornih usana koje su se jedva pokrenule sletelo je tiho i neobično razgovetno - Isto.

Zurili smo u mrtvi mrak koji se pred nama protezao u nedogled, izmučeni i neodlučni. Podjosmo dalje.