Ne bojim se smrti, zabole me kurac, sad da umrem, svejedno. Ono čega se bojim je starost i nemoć, to je najgore. A smrt je ništa, ako nema Boga, aj zdravo, spavam zauvijek, a ako ima, valjda me neće pakao zapasti. :)
Oće, krenuo si putem bez imalo morala, zavisnik si, Vukajlija je kriva za sve.
Ja se ne bojim smrti, ne znam kako, ni ne znam zašto. Uostalom zelen sam ja još da bih razmišljao o tome.
ISKRENO : ne.
Bojim se jer je smrt nepredvidiva. Ne bira ni mesto ni vreme. Naravno da se plasim gubitka voljenih osoba. Opet, ta neizvesnost da li cu postici sve sto zelim u zivotu i onako sa ponosom se osvrnuti, to me ubija. Realno, svaki dan moze biti poslednji, ali ja mislim da nisam ni pocela da zivim.
I opet to pitanje kako cu umreti, da li covek oseca ista u tom trenutku, sta ce biti kasnije, ima li ista posle svega ovoga?
Toliko pitanja na koje ne znam odgovor, stoga mislim da je strah opravdan.
Злочеста буфлице, ево, да преформулишем: немам страх од la petite mort... И то је вид ,,смрти''. :)))
moj te prti xD
možda...
Buflica?:)
Smrt cega?:) Izvuci se sad:)
Смрт не сме да покуца на врата злочесте пуфнице, зато се и не брине.
Pa zamislite se, onako duboko...razmislite da ce jednog dana sve sto ste imali, znali, videli, culi sve sve nestati zajedno sa vama...koja je to crnina. Ja se iskreno bojim, ali ne puno.
kao sto rece Salabajzer
najvise se bojim ovoga...ali ima jos mnogo vremena do tog perioda...
mislim da ne bi niko trebao da se opterecuje goreiskazanim
Ali Cirilice, tvoje stanje svesti i dozivljaj sveta oko tebe ce biti potpuno drugacije nego sada. Kako mozes znati kako ces tada doziveti smrt?
pa bas u tome je problem, ne bi hteo da se opterecujem time nego da zivim zivot SADA !!!
da. šta više, ozbiljno patim od tanatofobije....
Cirilice, ja sam komentarisala tvoj strah od starosti, jebote.
pa za starost ti i pisem...lololo
Ja se ne bojim smrti ni malo. Cak sta vise nekad pomislim da joj se radujem :)
nit se plasim bolesti. A malo me rastuzi misao da bi moji voljeni bili slomljeni kada bi ja umrla ali posto sam i takvu situaciju prezivela kapiram da bi se oporavili. Za svisvete bi mi zapalili svecu. I tako. Brisali prasinu sa mojih slika i vodili svoje zivote.
'Ајд' ето, не плашим се смрти јер знам да тамо идем да правим сачекушу и да прогањам ове које оставим за собом.
Ma bojim se, kako se neću bojati. Ne volim ovakve teme, ali reko, ajd da i ja odgovorim.
Glupo pitanje.
SVAKO ljudsko biće, osim ako nije "mentalno izazvano", se boji sopstvene smrti. Tako smo "programirani", to je u ljudskoj prirodi; to je u prirodi svih živih bića. Zove se nagon za samoodržanjem.
Dakle, da. Moj konačan odgovor je pod a), b), c) i d) Bojim se.
Брине ме тренутак сам, непостојање не могу да замислим па ми и није страшно...