E da neka neki mod promeni ime u EUTANAZIJA, zajebah se u naslovu.
Svako bi trebao da ima pravo da radi sa svojim životom šta hoće i u određenim slučajevima eutanazija je čak i najhumanije rešenje. I ja tripujem nešto u fazonu da bih trebao da se roknem kad postanem matora nesposobna drtina mada ne znam(sad) da li ću to zaista i da uradim. Ali ko hoće, treba da ima pravo na to. Možda se i ja odlučim u starosti. Koja je svrha živeti sa recimo 80 godina kad ne mogu da JEBEM KURCEM U PIČKU?
Odbija, jebi ga, vole ljudi da zive, najvise vole zivot pred smrt.Fora je omuguciti da umru onima koji ne zele da zive u bolovima, da vegetiraju u poslednjim mesecima ili danima zivota.
E to ti pričam. Razumemo se.
Dajte ljudi, eutanazija drtina samo zato što su stari?
Pitaj ih da li hoće da umru! To bi bilo ubistvo, iako ni ne vide ni ne čuju.
Лапот је бољи!
Postoje pacijenti bolesni od karcinoma bez šanse za izlečenje, koji trpe ogromne bolove, u takvim slučajevima treba dozvoliti eutanaziju, ali samo uz saglasnost najuže rodbine i samog pacijenta.
МА да... И комшије Љуба и Русланиних свиња.
Pa kako drugačije ako je pacijent u komi, isto kao ti je kao i davanje saglasnosti za operaciju,ako pacijent nije u mogućnosti,potpisuje najuža rodbina.
To je ok, rodbina treba da odluči.
Mada je jebeno, praktično ubijaš nekoga, a sa druge strane znaš da je tako bolje.
Lakše bih se samoupucao nego to da odlučim.
Da.
Matorci se boje smrti i bolesti više nego mlad čovek u punoj snazi. Kurac da će iko od vas da se samoupuca kad dostigne level ''metuzalem'', čak će želja za životom da se utrostruči.
EDIT: Znam šta je eutanazija, thank you very much, ja samo konstatujem neke tupave izjave tipa ''kad napunim 70, ja ću da se samoupucam''. E baš neću - moja baba ima 70 godina, boluje od 3 bolesti a živahnija je i vedrija od pola mladih ljudi koje poznajem.
EDIT2: PROTIV!
Eutanazija je za slučajeve kad je čovek potpuna biljka, ima mrtav mozak, ne može da mrda - kad će ceo život da provede u komi.
Ja sam za.
Komarci su nesnosni ljeti, pogotovo naveče. Izjedaju me da sav krvarim. Da nema Autana ne znam kako bih preživio.
Ne može se opravdati. Siguran sam da ovde ništa nećemo novo reći jer su do sada terabajti teksta na ovu temu ispričani i još uvek niko nema pravi odgovor. Verovatno zbog toga što ne postoji, a ne postoji zbog toga što niko ne zna gde je granica između dostojanstvenog života i života koji to nije. Pa i kada nije dostojanstven mnogi se ne bi odrekli od njega. Pogled na život i pristanak na smrt je toliko individualna stvar da se pojavljuje u milijardama varijanti pa otud i toliko različitih mišljenja.
Slazem se sa VS.
Protiv. Iako imam mnogo argumenata za.
Ovako: gledacu stvari iz dve perspektive i vatacu na patetiku. Jebi ga, zivot je patetican.
Iz perspektive bliske osobe: Cale je pao u komu i dijagnostifikovana mu je upala mozga bas kad sam dosla da studiram. Rekli su mi 'vako: "Vi ste dete lekara, nema potrebe da vas lazemo, otac ce vam umreti. A i, kakve ce posledice imati, bolje da umre."
Upitah se da li je teta bar mogla da mi kaze da ce da ode u raj i tako to.
Preziveo je. Probudio se iz kome preda mnom i trazio cigaru, samo da je drzi, nece da je pali. Sad mu je otprilike to i jedino ostalo od zivota. Probudi se, zapali cigaru, jede, vrati se u krevet, okupa se, zapali cigaru, vrati se u krevet. Prepoznaje nas iz porodice i jos par ljudi. Kad odem kaze mi da sam bas porasla i pita kako je u skoli. Posto je to "kako je u skoli" za mene i dalje adekvatno pitanje, volim da verujem u to da ipak zna sta je sa mnom. Rastuzi me taj razgovor, ali me i usrecuje, jer znam da je tu. Mnogo mi je vazno da je ziv. Danima je bio u komi i ne mogu ni u ludilu da zamislim da me neko pita "da li da mu skratimo muke?" a da ja kazem "Da." Tu tugu, taj teret ne bih mogla da podnesem nikako.
Iz perspektive bolesnika: Da trpim kakve god bolove, u ne znam kojim godinama, ne bih trazila ni od koga da me ubije. Ne zato sto sam vernik i sta ti ja znam, ne zato sto sam ne znam ni ja sta- iz jednog jedinog razloga- ja ne bih nikada bila sposobna da "ubijem iz milosrdja", a kad bih bila, ne bih mogla da podnesem to breme. A ako nesto ne zelim u zivotu, i to je jedan od principa kojih se drzim- ne zelim da ikada trazim od drugih ono za sta ja nisam sposobna.
Ok, ovo je licna perspektiva.
Iz objektivne: ovo je stvar koja moze da bude surovo zloupotrebljavana; ljudi su zbog mnogih gluposti, spremni na sve, pa i da ubiju "iz milosrdja". Ako me razumete.
Фејсов први пост ме је тако орасположио :)
Него, да ја изнесем свој став.
Делимично сам за.
Треба омогућити ово људима који су свесни и изразили су жељу да буду убијени, тј. захтевају да им се прекрате муке. А да једна особа одлучује о животу неке друге - ту сам већ против.
Pa i mislio sam o tome da osoba odlučuje o svom životu. Pogledajte primere gore. Čovek je kao biljka. Ništa sem glave ne može da pokreće. Ceo život mu se svodi na to da mu neko drugi menja pelene, da ne može da se počeše, da ne može ništa da radi. I takav čovek izrazi želju da se ne muči. Ja ne bih mogao da ga ubijem, iako je to možda u tom trenutku humano. Ali da li bi konkretno u tom slučaju to opravdali? Znači ljudi kojima radi mozak, ali ništa drugo ne radi. Ne pričam o jebenoj starosti. Taj čovek ne može da zapali cigaru, ne može da popije pivo. Ne može ništa, ceo život provodi u krevetu. Ne znam, možda bih to mogao da opravdam. Ne opravdavam slučaj, kad neko drugi odlučuje o nečijem životu. Ne opravdavam ništa od toga. Jednostavno razumem ljude koji ne žele da budu biljke. I mogu da opravdam taj postupak samo u tom slučaju, sa tim što opet ne bih mogao ja da mu presudim. Iako je po meni bilo kakav oblik samoubistva pičkast, jebi ga, to su jedini ljudi koje mogu da razumem - tetraplegičari. Znači isključivo ako oni to žele. Jebi ga, pokretni ljudi mogu da se bace sa mosta, a ovi ne mogu. Isti kurac. Pokretni mogu dosta da utiču na svoj život, a ovi ni to ne mogu. Opet, ako postoji i minimalna šansa da se čovek izleči ne treba dozvoliti da se ubije. Ali kakve su šanse jednom tetraplegičaru da će da prohoda, oženi/uda se, zaposli se i pičke materine. Nikakve. Toliko o tome.
Ja mislim da bih radije sebi prosuo mozak po prostoriji, nego primao morfijum na svaka dva sata i vrištao u agoniji.
Pa evo, moja prababa ima 99 godina. Ne zna ni kako se zove i samo se muči.
Baš je glup taj zakon...