Тај меч нисам прежалио следећих 20 дана.
А Мијатов снимак одгледам и дан данас и МОЛИМ СЕ да погоди.
Уф, такође. И дан данас се надам да ће да га да. Та пречка се још тресе...
Ја се никад горе нисам осећао него после те пречке.
Човек је уништио наш фудбал тим потезом.
Још једна ствар која је БОЛЕЛА МНОГО је онај гол Аустралије са 30 метара. Тад сам хтео да се закопам и да поједем себи главу.
Nesto i ne pratim toliko reprezentacije, ali sam toliko pizdio posle Liverpulovih utakmica od prosle godine. Pogotovo obje utakmice sa Lionom u LS koje su izgubili bukvalno u zadnjih 3 minuta!
Ove godine sam u pocetku sezone zesce pizdio, remi sa Arsenalom u 90. minutu, jebanje od Sitija 3-0 ali kad je Blekpul pobjedio na Enfildu prosto nisam mogao da vjerujem, al kasnije se ispostavilo da je to nista neobicno za onog retardiranog trenera pa sam i navikao da ocekujem poraze prije svake utakmice. Uh kako je to bio usran osjecaj, jednostavno gledas a znas da nema nista od toga, i tako iz nedelje u nedelju.....
i onda ga poslase u pizdu materinu konacno i sad sam opet srecan :D
Odkud ti ova tema pade na pamet? :)
Dok traju utakmice, i duuugo posle grize poraz kao kiselina. Čoveče, još se sećam, recimo, Lemanovog crvenog u finalu LŠ. Australija - Srbija... Kad bih mogla da zaboravim samo, al ne ide, majke im ga steram. Bilo je situacija što Buksna reče da gledam snimak utakmice i nadam se da se neka sra*a neće desiti. Naopako burno reagujem, ebga, još kad neko koga boli dupe za oba tima nađe da se pravi pametan - gotovo. Umem da iskuliram par sati posle utakmice, al' čim mi opet padne na pamet, nekako krene kuvanje u stomaku.
Јебига, ако пратиш фудбал у Србији и навијаш за репрезентацију дуги низ година, мораш да имаш истрениране живце...
Промашаји Ивановића и Красића у првом полувремену против Аустралије, па ја сам хтео чашу стаклену голим рукама у кафићу да поломим.
А Заховићев гол Коцићу из слободњака у квалификацијама за СП 2002?
А о Звездиној најбољој скорашњој генерацији (Жигић, Стојковић, Ковачевић, Баста, Луковић..) да ни не почињем. Њихов неуспех у Европи је мене погодио као да сам ја лично требао да добијем милион евра ако они направе неки резултат.
Na mom profilu lepo pise za Mijata-"Jebes i bombardovanje i rat i ekonomsku krizu,Mijatoviceva precka mi i dan danas uzima sate i dane zivota".
Kad je Pantelic promasio protiv Australije sa 5 metara,zamalo u nesvest da padnem.
Kad je Zvezda primila od Bajerna gol u 90.,rec nisam progovorio 3 sata.
Sad protiv Hrvata u rukometu,zamalo nervni slom da dozivim,krevet sam sjebao,ispljuvao TV a daljinski razbio na komade.
Itd,itd...
Jao, da, i ona silna igranja rukom. Što je to dizalo pritisak. Al' recimo se za košarku nisam nervirala do one utakmice protiv Turske sad. Beš ga, momci malmal pa osvoje nešto. Ne moš se nerviraš. A tek za vaterpoliste...
Разбио сам неколико даљинских због Трипковића. Због Тунчеријевог полагања сам хтео да поломим све у кафићу. Одмах после таквих пораза падам у благу депресију неких пола сата. Кад сам био мали плакао сам, тако да је са годинама све горе и горе. Због фудбала се ретко нервирам, јер нема ситуација као што је у кошарци кад лопта лети и за делић секунде ће бити готово. У следећој секунди си победник или губитник. Што се тиче фудбала, ту постоји тај константан осећај фрустрације као кад играш против Барсе, али пошто је наш фудбал преузела мафија просто ме не погађа ништа.
Jebote sad sam se setio....evo bas protiv Hrvata,ja urlam skacem,kako skocim,samo sednem dole koliko me glava zaboli,udaram,pljujem itd...i dodje cale i kaze mi:"Pa dobro,i bod je super,jaki su oni." Kunem vam se,iz koze sam hteo da iskocim,da razbijem nesto,i na kraju sam samo uzeo da se dernjam kao idiot,mislim da me je cela zgrada cula...
Ја сам за репрезентацију толико залуђен да сам се нервирао и 2006. против Обале Слоноваче.
Meni svaki poraz MU padne k'o mlak vinjak na čirčinu. Za ostale se ne žderem toliko.
Posle poraza od Barse u finalu sam bio toliko popižđen zbog nikakve igre da nisam dve nedelje izašao iz kuće niti sa bilo kim hteo da komuniciram. Ni na telefon se nisam javljao.
Utakmice gledam sam, jer na bilo kakav negativan komentar ili sprdnju...lomim pičku pa šta bude.
Zanimljiva tema. Nisam lud da kopam po bolnim secanjima, ovde cu da dodjem da psujem kad se iznerviram. Eto na primer sinoc sam se ovde mogao van Persiju najebati milosne majke za pederluk. Sve sto se posle desilo samo je posledica njegovog mangupiranja.
Nisam neki napaljenik za reprezentaciju, al sam hteo da pojedem daljinski na evropskom dve iljadite, kad smo vodili 3:2 protiv Španije i u nadoknadi vremena Mendijeta i Munitis po gol i ćao zdravo.
Peđin šut u tablu protiv Lejkersa...uhh.
Poraz Partizana u kupu 95. Tad se probio Vlado Šećpanović, utovario nam 30 poena, od toga, mislim, 7 trojki.
Poraz 4:0 od Zvezde 98. mislim. Ognjenović dao dva gola a imao frizuru sa loknicama. Pa kako da čovek ne plače kad takva seljačina pravi volovima igrače tvog tima. I sad bih ga lemao zbog toga, zato mu je i propala karijera, ko ga jebe. :)
mijatoviceva precka je nesto sto ne mogu da uporedim ni sa jednim sportskim razocarenjem, a bilo ih je kolko oces.. Ona mi spada u red zivotnih razocarenja. Nikad mu to necu oprostit'. i sinocnji arsenal, i jos milion takvih stvari, daleko su iza.
EDIT: Previse se brzo postuje, moram da editujem jbg.
Ja sam bio na toj utakmici. Da ne verujes kakva je opustena atmosfera na Jugu bila, kao da dobijamo. Zvezda daje 4. gol, ceo jug skace kao da mi dajemo 4. Potpuno neverovatno.
Мијат наравно , па она неправда против Муратових следбеника у финалу ,маму им јебем ....па на олимпијским кад нас Аргентина гузила 6 - 0 или 6 - 1 , па иста та Аргентина кад нас туцала на светском 6 -1 , па Холаднија кад нас гузила 6 -0 или 1 не сечам се , заброји се човек .... Па ПАРТИЗАНОВ промашен пенал против Артмедије , ПЕРО ЈЕБЕМ ТИ СВЕ!!!Па Партизанове промашене шансе против Реала 2003. .......... ма иди.......
Због репрезентације се редовно нервирам. Да постоји репрезентација у боћању, и ту бих кидао живце, гарант. У главном је у задње вријеме то драње, чупање косе, пљување, падање по поду и слично, а као мањи сам знао да плачем и то да ридам. Мада, послије масу година сам љетос након Аустралије заплакао, онако искрено, из немоћи, јебоим пас матер, да им јебо.
У ствари кренуле су ми сузе биле и сад кад су одбојкаши изгубили полуфинале од Кубанаца, али то ми било жао Николе. Момцима нисам ништа замјерао јер су играли срцем. За утјеху и за Николу освојише макар бронзу.
Порази ваших омиљених тимова, брукања репрезентације, испадања ваших тимова са неких такмичења, дебакли и остало, као их подносите?
Да ли се изнервирате у моменту, и колико се нервирате? Да ли вас нервоза држи само непосредно после утакмице, или памтите поразе годинама?
Да ли сте пораз од Аустралије на СП заборавили одмах сутра, или и даље памтите Мијатову пречку против Холандије?