Ja sam se preko dana igrao sa društvom po dvorištu i kad bi leteli avioni drao bi se ON, ON pošto sam imao jednu godinu. Drug bi počeo da izigrava sirene. Moji kumovi žive u zgradi koja je na 30m od ulice Vuka Karadžića koja je bila sravnjena sa zemljom. Jednom kad su gadjali ulicu toliko je puklo da se kum kotrljao od prvog pa do podruma. Tada mu je geler probio staklo i otišlo iza vrata. Jedno vreme ga je čuvao pa kad je čuo da je radioaktivan bavio ga odma.
Ima jedno selo kod Aleksinca, Mozgovo se zove. I pošto smo imali komšinicu kojoj sin živi u Švedskoj on nas je obaveštavao od tome gde će bombardovati ako uopšte kažu. Tada su rekli da će da bombarduju fabriku Fahop koja je na 500m od moje kuće. Tada smo otišli za Mozgovo kod te žene. I te noći su se zajebali i gadjali su Mozgovo. Iako sam bio mali imao sam dogodovština dosta.
Edit: Inače, ako nekog zanima ta firma Fahop proizvodi profile neke, i ona je za vreme inflacije i bombardovanja zapošljavala 600 radnika i imali su redovne plate i izvozili za Englesku. A evo je sad u stečaju.
Secam se da sam na krevetu gledala neke decje novine i da je na prozor bilo stavljeno neko zeleno cebe (tako da smo maksimalno bili zasticeni).:)
...posle smo otisli u selo i bilo je vrh. Jes malo tutnjalo kad gadjaju blizu, al mene bolelo uvo.
данас 24. март?
Па већ шести пут ове године, како не знаш?:)
ау матори стркнућу да упалим свећу ово оно, за покој души нашим старима још од балканских ратова па до поновних балканских ратова па и за тај рат, што да не
Uskoro se opet mora staviti zeleno cebe na prozor.
па не треба нам војска, кој ће нам курац војска, гурнућемо пушке клинцима у руке као и у сваком рату. Не зна да пуца, па научиће кад на њега запуцају. Кој ће нам курац војска за то?
Ja se jedva sećam, imala sam tLi godinice tada...sećam se samo da smo svi polegali na nekoliko spojenih kreveta i pootvarali sve prozore, da se ne bi slomili...ili da sam bila kod dede na selu neko vreme i da je neki moj rođak (tad je imao 6 godina mislim) slučajno slomio ogradu od drvenog mostića.
Nepune čet'ri godine. Prvih dana bio sam u Beogradu i ne sećam se ničega izuzev zvuka sirene. Posle nekih nedelju dana o'šli smo za selo, tamo je bilo sigurnije ali opet smo dosta vremena provodili u podrumu. Kao kroz maglu se sećam, i to sve zahvaljujući pričama starijih, da sam sa bratom od strica kamenjem gađao avione, koje nismo videli ali smo povremeno čuli. To je sve čega se sećam. I da, pri kraju bombardovanja sam upitao mamu: ''Zašto Šiptari hoće naše Kosovo?''
Pojma nisam imao ni ko su Albanci, ni šta je Kosovo, ni sa kim i zašto ratujemo, ali sam termine ''Ameri'', ''bombardovanje'' i ''rat'' povezao nekako, sve prilagođeno mom nivou, naravno.
I što reče Fejzbukmanijak, ne treba nam vojska. Kad smo u novoj istoriji imali profesionalnu vojsku koja je ratovala. Uvek su nas branili mladići, seljaci, zanatlije, sve patriote, obični ljudi.
Bio u Prištini, jeo sljadoljed i tuljumbu.
Сећам се само да ми је у двориште пао неки флајер са сликом Клинтона на једној страни а на другој Милошевића. Кева ми одузела и рекла да може да буде отровно шта ја знам, и сећам се да су деца то скупљала по целој околини, свако је имао по пуну кесу тих флајера, носили су их војницима на анализу. То ми није било тад јасно, и још ми није јасно да се упошљавају деца да вуку киле флајера!
Сећам се оних плаката "Таргет", био сам са ћалетом и комшијом у пољу кад су неки млади вежбали гађање мете прикачене за авион.
Сећам се неког ТВ квиза, гледао сам пре него што ме успавају, онај Пиле га је водио, била је нека занимљива игра, спуштали су неке кругове са висине између пуно неких шипки које су стајале на равној површини, па чији ниже сиђе, тај добија поене. А тај Пиле је ваљда имао и неку емисију где се спрдао са неким производима и демонстрирао их на разне необичне начине. То је то...
Е како читам твој пост, тако се и ја присећам свега. :) Ја сам била баш мала, имала сам 5 година. Само једном смо отишли у склониште, углавном смо били на тераси, блејали. Сећам се да је била нека емисија са Пилетом, обожавала сам је, али не сећам се која. :)) Све у свему, мени није било страшно тад.
Imala sam 4 godine, ali se sećam uglavnom svega, mnogo mi je to strašno i tužno bilo. Sećam se da smo šetali parkom, mama plakala, tata dobio poziv za rat, ja mala, a brat mi imao samo godinu i po.. Ni da govori nije znao. Plus što moji nisu imali dece 10 godina, a ćale sad odlazi i ne zna da li će se vratiti uopšte. Sećam se da sam spavala na tatinom jastuku i svaku noć plakala i molila se da se vrati kući. I dan-danas je taj jastuk kod mene, u mojoj sobi. Jest' da sam bila mala, ali to mi se savršeno urezalo u sećanje. Onda bratov rodjendan, slavimo ga bez tate, samo ja, mama i brat. Tata zvao na telefon, dozvolili mu jedan poziv samo, i Aca - moj brat, prvi put rekao tata... Mama plakala ceo dan posle. U komšiluku bila jedna devojčica, sad ne znam ni kako se zove, igrali smo se stalno, a onda sirene, i mama viče da udjemo u kuću... Jedan dan nam bomba prozujala pored prozora i razbila ga... Pala je u selo u okolini. I na kraju, kad sam se radovala, taj dan mi tata dolazio kući posle 7 meseci.. Svima u komšiluku sam se hvalila da će tata doći danas.
Strašno vreme, evo sad dok ovo pišem, sjebala sam se skroz. A trudim se da potisnem sve, mada ponekad razmišljam što je na kraju sve bilo dobro, koliko to može biti dobro uopšte.
Даде ми идеју за дефиницију, хвала.
Елем, ја имао 13 година, тако да се свега сећам врло добро, чак и више него што би требало. Сећам се, то вече је на Трећем каналу била нека серија, мислим да се звала Алондра. Све што памтим из те серије је сцена у којој се та Алондра јебе са човеком који може тата да јој буде, и то у води, у језеру неком. И памтим да је Алондра била врх пичка. Не као Љовисна, али квалитетна свакако.
Неозбиљно сам доживео бомбардовање. Наредног дана су ме сачекале вести на ТВ-у како су југословенска РВ и ПВО обориле три авиона и шурнајест крстарећих ракета и беспилотних летелица и ја се израдовао тој ноторној лажи. Клинац, јебига. Мој град су доста гађали. Прво су гађали касарну која је ваздушном линијом неких 150-200м од моје куће и углавном је испромашивали, а порушили све куће око ње, ту је погинуо пун курац људи, погинуо је и Мики Вришталина, школски друг мог буразера. Сећам се тог догађаја као да је јуче било, седели смо у подруму буразер, ја и баба. Ћале је био не сећам се где, кева била на послу. Чује се оно шуштање ракета док лете, а затим експлозија и тако неколико пута. Баба кука све у шеснаест, дигла панику како ћемо да изгинемо, а ја и буразер скроз мирни. Не знам одакле ми у то време таква равнодушност према сазнању да сваког трена могу да погинем, али ниједном ми срце није залупало од страха. Данас би' се узентао гарант. Преспавао сам кад су ноћу гађали санаторијум, а тад је исто пуно људи погинуло. И још једном неко гађање нисам констатовао, биле ми слушке на ушима.
Неозбиљно сам доживео чак и погибију своје релативно блиске рођаке из Владичиног Хана, кад су срушили мост, она страдала од детонације, а он од гелера ваљда. Буразер, дебил, правио неслане шале на њихов рачун, мени то из неког разлога било смешно. Глупи клинац.
Tema povodom mog 12og rodjendana? Jao, pa niste trebali....
Ја сам био мали, око 5 година, ал' сећам се већине. Знам да смо отишли пар дана у склониште, где је нека баба кукала цео дан како ћемо да изгинемо, па је ћале попиздео и рекао да не може више, и ако изгинемо изгинемо, па смо отишли кући. Кева је тада правила ненормално много дечијих радости- кромпирића и сличног, ваљда да би мени и буразеру било лакше. Мени било до јаја, нисам се пробудио ниједанпут када су рокали.
Bombardovanje je palo bas kad sam trebao da podjem u srednju skolu, pa sam izbego polaganje prijemnog. 14 godina sam imao.
E sad, secam se svaceg iz bombardovanja, ali mi je najupecatljivija slika koja mi je ostala urezana, kada su bacali kasetne bombe (inace zabranjene kurac-palac) na Nis. Bio sam kuci, i kao debil izaso na terasu da gledam kako bombarduju (pojma nisam imao o kasetnim).
Secam se slike jednog momka koji pesaci na ulici, snazne eksplozije, i kako varnice lete svuda oko tog momka. Lik se okrece i bezi na drugu stranu... Mislim da tog lika nije nista pogodilo, imao srece covek.
Kasnije sam video da je bomba eksplodirala nekih 20ak metara od njega, u lice, ispred druge zgrade. Ja nisam video direktno eksploziju zato sto je bila zaklonjena tom zgradom, ali sam video kako lete varnice (geleri).
Naredna dva dana su deaktivirali bombe po naselju sto nisu eksplodirale... Imalo ukupno (sto ekplodiralih sto ne), 100ak i vise tih petardi po naselju samo. pre par godina sam cuo pricu kako neki klinci ostali bogalji, nasli neku kasetnu u livadi pored grada. Ko zna koliko ih ostalo. Tih par dana kasetnog bombardovanja po nisu, silni ljudi izginuli, ili gadno obogaljeni.
Kad pricam strancima ovu pricu iz prve ruke, kako amerikanci uvode demokratiju, nekima bude malo i muka.
Naci vako.
Imao sam 4 godine, ziveo sam na 5. spratu. Ne secam se puno jebiga. Samo znam (posto mi kazu) da sam stajao u hodniku plakao i nas glas se drao KLINTONE JEBEM LI TI MAJKUU!!
Bili smo u podrumu zgrade mi i jos 2,3 porodice, secam se da sam tad video cokoladno mleko i hteo da ga popijem :D
Secam se da je moj komsija imao radio stanicu i tako sam se cuo sa ocem, da imala je jedna devojka sa prizemlja sa kojom sam obozavao da se igram, znam sad da je udata a ne znam gde je.
A u mom kraju je mozda i najgrdje bilo, avioni su gadjali mostove (2 mosta na oko 500 m od moje zgrade) I trayal, koji mi je na kilometar od zgrade, malo vise.
Secam se dok je bilo mirno preko dana setao sam sa pokojnim dedom pored mostova, i gledao ih srusene.. Nije bilo toliko lepo...