ZARNI VLAČ
grlam te stolno sanoćnjivo te rečim
akolim te ovdujem ili beskrajim
nikadni vid uvekovni mar
tocilam svoje titanje ili tvojenje
evo tvojujem ili jednim ili skapalo jadnim
krovujem nad ti neisprekidano
veđam dokujem pad ili veče i dokujem prolaženje
kosam te koso i kaonim koso kose sećanja i sevanja
i končam kičmenim zverim lomnim zrim jerim psim
kasnujem sramom te srmim svim
i takujem takujem i večnim
svojim svojim te sebim te suncaranja te grozduju noćno
zarnio sam te ramno i zorno zagrezam gorko zazor
svudujem olujam lestedajim humorim usnam usnivam navekni zadir
beogradan ili nigdan bez gora a ondan osian žaljen ciglan plamen sam iglan
korim korenim kolenim poljno čekanja kamenim vodoskiti sad
okomim okolim jet i jezgro zagranjen muč
ramenim tako bolno ceo smešan svet
plamnim ipakanja i nem nemi vid
kopnim i kapnim kap kapka zlatoustih tamnika
i pakle pakla paklenim i maglim u krv taj grom sleđen u grcalni zrcalni bora i bola vir
ja san ja sen je seni
jasan jasen jeseni.
Dušan Matić
Epilog - Mika Antić
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rodački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rješava
mogli bi ti jednom biti žao
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije istina prava
al osjetim dugo će da traje
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava
gotika
La femme cependant, de sa bouche de fraise,
En se tordant ainsi qu'un serpent sur la braise,
Et pétrissant ses seins sur le fer de son busc,
Laissait couler ces mots tout imprégnés de musc:
— «Moi, j'ai la lèvre humide, et je sais la science
De perdre au fond d'un lit l'antique conscience.
Je sèche tous les pleurs sur mes seins triomphants,
Et fais rire les vieux du rire des enfants.
Je remplace, pour qui me voit nue et sans voiles,
La lune, le soleil, le ciel et les étoiles!
Je suis, mon cher savant, si docte aux voluptés,
Lorsque j'étouffe un homme en mes bras redoutés,
Ou lorsque j'abandonne aux morsures mon buste,
Timide et libertine, et fragile et robuste,
Que sur ces matelas qui se pâment d'émoi,
Les anges impuissants se damneraient pour moi!»
Quand elle eut de mes os sucé toute la moelle,
Et que languissamment je me tournai vers elle
Pour lui rendre un baiser d'amour, je ne vis plus
Qu'une outre aux flancs gluants, toute pleine de pus!
Je fermai les deux yeux, dans ma froide épouvante,
Et quand je les rouvris à la clarté vivante,
À mes côtés, au lieu du mannequin puissant
Qui semblait avoir fait provision de sang,
Tremblaient confusément des débris de squelette,
Qui d'eux-mêmes rendaient le cri d'une girouette
Ou d'une enseigne, au bout d'une tringle de fer,
Que balance le vent pendant les nuits d'hiver.
(srpski prevodi, bar ovi po netu, su u glavnom katastrofa)
Žena kojoj usta jagoda su sočna,
Zmijoliko saviv struk i bedra moćna
I gnječeći grudi o tvrd rub korzeta,
Šanu riječ iz koje hlap mošusa cvjeta:
- "Moja vlažna usna, iskusna u žaru,
U postelji savjest zna zavesti staru.
Plač svačiji suše pobjedna mi njedra,
I starcu izvabim gugut smijeha vedra.
Onom tko me vidi nagu i bez vela,
Nadomještam sunce i nebesa cijela!
Moj mudrače, bludnih vještina sam puna;
Kad čovjeka smamim rukom od baršuna,
Il' kad grudi predam ujedima zuba,
Razvratna, i plaha, i nježna, i gruba,
Na ležaju ovom što stenje od strasti,
I Anđeli sami morali bi pasti!"
Kad moždinu svu mi isisa iz kosti,
Okrenuh se k njojzi u iznemoglosti
Da joj cjelov dadem, ali vidjeh tada
Mješinu ljepljivu, gnojnu, punu smrada!
Sklopio sam oči, sav leden od strave,
A kad ih otvorih, u svjetlosti jave:
Mjesto krepke lutke, što leža uza me
Napojena krvlju mojom do pomame,
Drhtao je kostur škljocavih vilica
I cvilio suho kao vjetrnica
Il' cimer na šipci kad trulo se klima
Uz jauke vjetra u zimskim noćima.
ja našo jednu starokelcku pesmicu, ne mog nađem prevod,al je dojajna
i ovu volim, kako počinje romantikom i postepenom gradacijom završava se snaf jebačinom, možda i incestom
Tvoja glava, hod, lik, sasvim
lepi su kao lep predeo;
licem ti igra smeh veseo
kao svež vetar svodom jasnim.
Prolaznik žalni tvoja sena
ozaren je od tvog zdravlja
što se kao svetlost javlja
s tvojih ruku i ramena.
Boje gde se zvuk oseća
kojim kitiš rub steznika
bacaju u dušu pesnika
sliku baleta od cveća.
Te su lude suknje obim
tvog duha s resama čudnim,
ludo za kojom i sam ludim,
mrzim te koliko i volim!
Ponekad sred lepog vrta
kud vukoh svoj bol ćutljiv,
primih, kao znak podrugljiv
sunce na prsa razdrta;
i proleće i sjaj što sinu
tako mi poniziše srce,
da kažnjavah cvetne vrpce
za tu drskost Prirodinu.
Stog bih hteo jedne noći,
kad čas sladostrašća poje,
do blaga ličnosti tvoje,
kao lupež bešumno poci,
da ti kaznim put veselu,
da ti gnječim žud duboku,
da načinim na tvom boku
ranu prostranu i vrelu,
o vrtoglavo blaženstvo!
da ti kroz te nove usne,
još jasnije i raspusne,
slijem svoj otrov-moja sestro!
je l to pisao Čezare Bordžija svojoj sestri Lukreciji? :)
Bukovski - Oda izuzetnoj dami
jedna od omiljenijih mi
Džejn, mrtva si već 20 godina,
a ja te pamtim bolje nego ma koju drugu
jedina ti si shvatala svu uzaludnost našeg postojanja
druge su se žene samo nervirale zbog besmislica
uporno histerisale nad glupim sitnicama
Džejn, tebe je ubilo to što si previše znala
dižem piće za tvoje kosti
o kojima ovaj ker još uvijek sanja.
čezare bodlerdžija
edit: lažeš manijače, to nije keltski, to je germanski!
Adrijen- Žak Prever
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
i ovo je Prever- Rat
хехе
crk'o je
склепани патетични покушај пародије/кавера, докон сам и залудан
твој покојни мршт и снебљиви лик
јануаре сеју тропским пределом
аритмични ход твог трупла избледелог
телом је вербализован посмртни крик
нимало друкчија од сопствене сене
пролазнику неопажено кроз подне што клизне
све нијансе мрака преламаш кроз призме
ти, гордо што носиш накарадне гене!
та вискозна жуч што напаја ти вене
(горча је од сока из утробе звери!)
разгара ми жељу да кроз твоје двери
распустим своје махните силене
да у мрклом непробојном мраку
кажњавам те због тифусне пути
да те замахом корбача крутим
вратим натраг у мемљиву раку!
и кад станем плода твога брати
сачувај то сетно, покојничко лице,
а ја ћу ти попут вештог брице
камом тупим осмех насликати!
лолок
јеси ти беше писао неки шпрдња кавер рејвена? колко се сећам то је било плакање, ае бачи линк да се поцетим лоло
Не знам који је наслов песме, али знам само да је изрецитовао Томислав Николић у једној емисији... (његова је песма)
Кажеш смирена су и она јутра,
и сутра ће сванути такво једно,
чедно умивено прелепо.
Дивна су јутра, где ме неко чека.
Кажеш да још стоји дедина кућа
и пред њом жућа и шљива и липа
и поток и река нека далека
у сну и на јави, где ме неко чека.
Кажеш, људи су сви тамо налик мени,
и вредни и лењи,
довољно дугих руку да муку скрију,
или да кажу нешто,
често сам их виђо такве, где ме неко чека.
Кажеш певали сте неке лепе песме, сви скупа?
Препуна клупа певача, гласови до неба,
певају и треба.
Песма је тамо где ме неко чека.
Кажеш, питаш ме,
зашто сам отишао од њих
свих мени знаних и драгих особа?
Комшија ме отеро, пушка, мина,
да сачувам сина,
однела ме река нека далека
до иза бескраја плави
у сну и на јави
ДА ЛИ МЕ ВИШЕ ИКО ЧЕКА!
haha, ta je malo bolje ispala
http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose?strana=50#post_2051196
To je to, izvrištah opet haha
drugar mi poslao pjesmu ovu u pasusu, izmanevrisaću nekako da bude čitljivija, jer ne mogu nigdje na netu da je nađem
Ljubomir Simović - Subota
Košulja mu na lanolin, na mišici tetovirana Vera, lenger,
na rukavu ruzmarin mu izvezen.
Oko šešira šišmiši i zvezde.
Izbezumljivanje, naprosto presvisla!
Još lepše nego s onim kapetanom!
Lep k'o bog!
To u petak.
A u sredu
suknja na hemijsko čišćenje,
dvesta banki,
a ja lično u trolejbus, pa na venerično.
Rekvijem
Ovoga puta
umro je neko blizu
Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom
Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu
Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak
Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe
Zar iko ostane veran
onome što izgubi
Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke
I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno
Miodrag Pavlovic