Pa ako nije, brišem. Zanesem se ja tako...
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste tetke,
jebu dva tetka.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - karanje,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
Drkanje - kao ruku obaranje ,
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš , divlje letis
pa i jebanje postane smaranje.
Toliko da Jebanjem pretis. !
..Evo i mojih prljavih misli pomešanih sa Antićevim tekstovima :)
-.-
Inače, obožavam Miku... Jedna od mojih omiljenih...
Najdivniji grad
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuše svoje rumene uši i ćute.
Zavoleli smo se,
ponešto pseći i svetački.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: ljubav.
A detinjstvo je te noći otišlo
iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igračkama
i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je odjednom postao viši
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krošnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji,
za krišku naprslog bola.
Nežnost je bila lepljivo hranljiva
kao želatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suviše ruku
vezanih u sulude čvorove.
Paralisana noć na podu
uvlačila je vunastu njušku
u rukave pidžame.
A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
sećam se
ona se nešto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao više.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmišljenih šuma,
u mraku zelenom od kiše,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate više.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.
Spavala je kao moja pripitomljena koža.
Kao moji rskavičavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane žile na rukama.
Spavala je kao čuperci trske u močvari.
I kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokože okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otišlo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oči
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plišani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Priče su iz šarenih knjiga
pobegle sasvim nečujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupčana kao narandža,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima šaka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i siše,
ima neslućenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razdrešene pertle nespretnosti,
i ružičaste okuke tek otkrivenog stida,
i glečere kristala neke predugo čekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prođe,
to lekovito disanje pozajmljeno od kiše.
I bedra što će sutra gumeno da se probude.
I grudi što će u zoru biti laste i evenke.
Браво за тему. :)
Ево моја омиљена.
Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim.
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu.
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
Možda se mi nikada nismo poznavali
a sve vreme se činilo da smo se
previše poznavali.
Ajde da ozivimo ovu temu a !? :)
Miroslav Mika Antic
Neko je negde rekao i hvala mu: Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
Sta sam to imao od zivota? Neciju kosu... neciju ruku...i jedno srce ustreptalo, i dva-tri osmeha, tiha i prosta. Sve je to ponekad tako malo....Sve je to, videces, sasvim dosta...
Bosonoga pesma
Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.
Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.
Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
"Svoju snagu prepoznaćeš po tome,
koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Velike ribe plivaju same, sitne i zbunjene
sabijaju se u jata.
Sekvoje traže čistine
sa mnogo vazduha uragana i sunca.
Seme paprati zavlači se u prasume.
Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju da izdržiš trenutak.
jer trenutak je duži, teži, i strašniji,
od vremena večnosti."
Besmrtna pesma
"Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim."
ево једне интересантне приче везане за њега:
има један мој другар, зове се Мирослав Антић и он има другара из краја зове се Милош Обреновић и стартује њих мурија и пита их за имена, били клинци, нису имали личне, и они кажу Мирослав Антић и Милош Обреновић, јел ви нас зајебавате мајмуни мали? они кажу не.
ЛОЛОЛО ЧИКА ЈОВА ДЕЦИ, МИКА ДВА ДЕЦИ ХХАХАХАХАХАХАХА
http://en.wikipedia.org/wiki/Mika_Anti%C4%87
A kod nas se lik murijašu predstavio kao Mika Antić, a murijaš će njemu : Mika, ideš sa mnom da pišeš izjavu.
Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
@Muskatla .. Otvorena poruka kako sinu tako i Citalacima :)