I dođi na čet, da mi sijaš :)
Maro, ako si to zaista tako razumela onda zasluzujes aplauz.
ja se plašim sebe. živim u stalnom strahu kakvu ću glupost sutra da uradim.
insekata mnogo gadni zivuljci... da pomenem i sve rogate papkare......
Почео сам да се плашим људи у Србији.
Тражи азил у Румунији. То бар можеш преко везе :)
Румуни су Цигани.
А њих се бојим више него људи. :l
Ево мало да се орасположиш
http://vukajlija.com/forum/teme/15126?strana=8#post_707219
Ја се плашим парадентозе. И уопште болести зуба. И да ћу постати позната по томе што сам умрла на неки ретардиран начин.
Цео дан смишљам нешто паметно да напишем на ту тему (на тој теми?) и не иде ми. :)
Џими... дај бре... Румун је занимање, а не национална припадност. Не вређај Цигане...
Имам кошмаре од ове слике
http://www.dumb.com/randomphotos/images/3803af9a779fc618002bbf5d46899047.jpg
Plašim se spavanja i sna tri i po godine. Jeben strah, ne nazire mu se kraj - nešto malo gore od filmova sa fredi krugerom. Zato sam istanjio živce i oštetio neka čula. Nisam više u stanju da pamtim lica niti imena, sa prijateljima i devojkama se upoznajem po 7 - 8 puta što mi stvara neprijatnosti. Posledica nervnog sloma. Kada ležem moram da ukjučim tv ili pustim film ili muziku.
Zbog toga ležem jako umoran ili prilično pijan, kako se snova ne bih sećao. Probude me na najokrutnije načine, u panici, ne znam gde se nalazim i šta se dogadja. Gledam u prozor kako bih zaboravio na san, ponekad se skupim i sedim u krevetu u strahu da ću ponovo zaspati. Čini me ponekad umornim, nervoznim, ubelutljenim i asocijalno - zatvorenim. Kažu da će se prorediti ali da će me pratiti do smrti. Sa tim svaki dan učim da živim.
Plašim se pakosti.
da ne zavrsim ko klosar
Ау Мелкијадес, то са сном је баш баш јебено... Имао сам једно време донекле сличан проблем, додуше далеко безазленији, плашио сам се да ћу да се угушим ако заспем, тј. стварно сам се гушио. Држало ме је једно пар недеља током којих ни за курац нисам био, а онда је изненада прошло. Лош трип.
Плашим се опекотина највише, и оних лудака што причају сами са собом. Усерем се кад сам у мраку, и знам да је неко у близини, али не знам ко је и где је. Плашио сам се и инсеката негде до септембра прошле године, у ствари више је било у питању неко гађење него страх, али онда сам скупио муда и узео негу огромну оклопљену бубетину у руку, то јест другарица ме натерала. Која сам сиса лололо. И од тада су им инсекти скроз океј.
Plašio sam se mraka (tačnije, plašio sam se straha koji me zahtavi kada sam sam u mraku). I sada, kao mator čovek, ponekad se uspaničim kada je iza mojih leđa mračan prostor.
Plašio sam se leta avionom, jer sam kao klinac 12-13 puta sanjao kako posmatram rušenje aviona. Prošle godine sam prvi put leteo avionom i bio sam potpuno ubeđen da ćemo se srušiti.
U poslednje vreme se intenzivno plašim da ću upasti u neku kafkijansku zbrku i da ću ni kriv ni dužan dopasti robije ili neke teške materijalne kazne. To ima veze sa životom u Srbiji i stvarima koje gledam oko sebe.
Plašim se da idem ulicom i pričam sama sa sobom.
U stvari stvarno idem i pričam :(
Maro. Ne seri. :D