Napiši ti knjigu, sve je to super, al' dok dođeš do izdavača ima da prosereš kamen za kupus.
Mene je oduševila jedna knjiga koja je tipično PROSERAVANJE...knjiga se zove: How to fail? od Aarona Goldfarba. E, to mi je bilo nešto originalno, iako je bilo proseravanje i jedva sam čekao da sjebem neke obaveze i da je čitam.
U knjizi se radi o tridesetogodišnjaku koji piše uputstvo kako NE USPETI u životu. Zadnje poglavlje mu je: How fail to fail...
Onda, ne znam ni sam koliko puta zažalim što je Jaroslav Hašek odumro mlad i nije stigo da završi Švejka, volim te knjige o idiotima, nikako neko promudravanje o smislu života i slično...
onda...ne znam šta sam zadnje čitao, a da je literarno delo, a ne neko naučno proseravanje...eto..to ja volim i ne volim da čitam...
oblačematori...drugi pasus mi se sviđa, prvi ne...obrati pažnju na Stivena i Surovog.
Zanimljivo mi je bilo kad sam na sajmu knjiga u Nišu bio juren od nekih riba i likova koji pišu, a bio sam juren jer su kao oni izdali knjigu, a ja da im kupim, a oni meni autogram. Onda mi palo na pamet...koliko sam ovde pisao, pa trebalo bi da ja dajem autograme mamu im jebem...onda sam ponovo pokušao da napišem nešto za svoju dušu (sećam se svojih zbirki pesama, normalnih i rep pesama, mnogo sam se palio na to...danas pišem neke idiotske pesme tipa: Zašto me mrziš što volim plakar? i Plakao sam kad je pala šarka od plakara...a pravim i sagu o pravoslavnom talibanu koji svršava na Vladiku Nikolaja, za inspiraciju mi je poslužio ortak...) Eto, tuc, muc, obaveze, ovo ono, sranja, ja pisah nešto i pisah, pa počeh opet, dao sam trojici likova i jednoj ribi da pročitaju (trudio sam se da svo četvoro budu različitog ukusa, da vidim ima li nešto od mene) i znaš šta se desilo: to je bilo skoro pre godinu dana, niko ništa nije ni pročitao!
I zato, najbolje je pisati za svoju dušu i tek za po nekog ko zaslužuje.
Nek se čitaoci prilagođavaju tebi!
izdavač nije problem, znam neke ljude
Samo ti druže piši sve dok ne očekuješ da se obogatiš od toga, jedna je Džoana Rouling. Kad već pitaš, meni se eto sviđaju malo ukukuljene knjige koje možeš više puta da pročitaš i svaki put povežeš nešto novo, recimo Knjiga Novog Sunca.
Pisaću i ja nešto ako dospem u mardelj na malo duže, da ubijem vreme.
Ево стручњаци део приче коју сам почео да пишем:
Обливен хладним знојем он се пробуди. Размисли на тренутак о ономе шта је сањао, а онда се врати на јаву. Скиде смрдљиву крпу којом је био покривен и усправи се на свом душеку. Дохвати флашу раџе коју синоћ беше сакрио од својих комшија. Натеже гутљај и обрише капљице са своје запуштене браде. Осврте се око себе надајући се да се ишта променило у последњих пет сати колико је био у царству снова. Мирис свакодневице уништи му наду, мешавина мириса оближњег контејнера и знојавог кера који се управо довлачио до истог. Бацивши поглед на тај призор, окрете се месту са којег је малопре извукао флашу и узе парче бајатог хлеба. Доручак.
Око њега будиле су се већ поменуте комшије. Бацивши поглед да провери да ли се бројно стање променило, устаде. Осврте се, увери се како су сви присутни и пође лаганим кораком ка бурету. Наже се и осмотри лик који га је посматрао са површине воде. Био је то човек, који би вероватно био младић да му се на лицу нису оцртавали ожиљци тешког живота који је водио. Пређе руком преко браде, и не скидајући поглед са свог одраза испружи шаке и усталаса га. Поли се водом, и она га трже, као при буђењу из сна, само што му сада још више разбистри вид и ум. Протресе главом и обриса лице о своју кошуљу.
Врати се до својег лежаја и припреми се за радни дан који га је очекивао. Изабра своју данашњу молбу међу хрпом картона, и покупи металну шољицу која је стајала поред. Неко од комшилука добаци му нешто у пролазу али он само подиже руку у знак поздрава. Стаде пред изласком из њихове уличице која је још увек била у полутами, затвори очи и пружи први корак на сунцем обасјан булевар. Отвори очи и осврнувши се лево и десно, пређе улицу, и пође на посао.
Мени то (што си написао) није занимљиво. Али шта ја знам. Не слушај ме. Можда буде и добро. :Р
пази ово је мој укус дантеов пакао јесте да је песма али је генијална и обожавам такве ствари, а што се тиче књига дефинитивно на првом месту кафкин процес то је маестрално генијално изванредно величанствено дело. Ту књигу сам прочитао у једном даху. Приметићеш оно што их везује је религија у неку руку у другу руку сами стилови писца како су створили своје неке светове и увукли читаоца у њих, као да су стварни.. то је генијалност.
treba taj lik biti zanimljiv, zato što, mrzi sve, od načina predavanja u školi( tipa uče ga imena gradova, a ništa o ljudima zapravo i onda kada se desi neko sranje u tamo nekom gradu, on treba da saoseća sa imenom tog grada) pa mrzi piramide, faraone, mrzi plesanje, smeta mu što često jako puno govori, jedina stvar koju voli je ta riba i kamile i ima neki kao edipovski odnos prema majci, tipa ne da se pali na nju, nego joj nikad ne protivreči
@L0L
ovo sto si napisao je definitivno ono sto bih ja citao...volim taj stil. sve najbolje i nastavi sa pisanjem!
Овако, да ти дам своје мишљење као неко ко делом студира књижевност и као неко ко помало зна ситуацију у издаваштву...
Под један, да би издао књигу, најбитније је или да имаш кеша да исфинансираш издавање и маркетинг, или да имаш везу у издавачкој кући, па да то неко други одради за тебе.
Квалитет писања данас није уопште битан да би се књига продала. Али уопште. Немој да те неко уверава у супротно. Тренутно најпродаваније књиге су један ТЕЖАК ОБЛИК ШИТА, а да не помињем што гомила тих ствари долази нпр. из Америке, књиге су у оригиналу шит, па испадну још већи шит кад их полуписмени приучени преводиоци 'преведу' на српски.
Није ово седамнаести век кад је живео Милтон који је парлао 6 светских језика и имао целокупну дотадашњу књижевност у малом прсту, па радио годинама на епохалним делима попут Изгубљеног раја, делима која су толико комплексна, да их до данас нису провалили. У то време се није само знало ко пише књиге, већ и ко их ЧИТА. Данашња публика је неписмена, те јој се, као таквој, књижевници морају прилагодити уколико желе да зараде. Данас се пишу 'Слатке мале лажљивице' и 'Једи моли воли', тако да би овај одломак који си то написао:
апсолутно могао да прође. Искрено, мени је то шит, подсећа на Коеља, али је с друге стране добар, јер би такво штиво могло да се пласира данашњој неписменој публици. Што каже Сурови, досадно је, али то је с једне стране кул, јер то траже милфаче док науљене доколичаре на лежаљци под сунцобраном на плажи у Ханиотију.
Кад сам пре пар месеци питао колегиницу која ради у једној, код нас, познатој издавачкој кући да ли би њена кућа издала аутобиографију мог деде, која је одлично написана, а уз то је и јединствено историјско сведочанство о Голом отоку и Другом светском рату пре тога, одговорила ми је како они не издају ништа што је у таквом облику, тј. у виду 'тешке литаратуре', јер им је то једноставно неисплативо. Ако ти се пишу озбиљне ствари, боље отвори блог или сам искеширај издавање књиге, па се надај да ће се неко смиловати то да купи.
Не слажем се са Стивеном да је потребно МНОГО читати да би неко изградио сопствени стил. Потребно је читати да би проширио речник, али читање може мало да угуши креирање индивидуалног стила, јер несвесно подражаваш писце које читаш.
Ајде мајке ти пробај још негде да видиш да објаве то, чини се као занимљиво штиво...
Планирам ускоро да исцимам шефа да ми нађе неку везу за то, пошто се зна са пуно људи у издаваштву. Биће.
И још једна ствар - Србија је двапут горе место од остатка света за издавање било чега, треба имати и то у виду.
Подсети ме на ово:
http://www.youtube.com/watch?v=rZogNLLcVi0
Иначе, Џими, за ту аутобиографију мораш да тражиш неког ко је ''антисоцијалистички'' настројен. Јебига, дозволили смо да нам се политиканство увуче свуда, тако да мораш сам да закључиш по каквој партијској припадности да тражиш издавача за аутобиографију свог деде и да се не правиш паметан. Ал опет, моооооожда наиђеш и на неког ко ће прихватити да изда без горе поменутих фактора.
Koliko sam shvatila iz ovih postova ti jos uvek studiras. Nemoj licno da shvatis ali mislim da ti je jos rano za pisanje romana. Pisi clanke, kratke price, probaj to negde da objavis pa tek onda pokusaj sa knjigom. Pisanje romana je proces, ne mozes to zavrsiti za mesec dana.
Sto se tice stila i tematike i na sta ces vise obratiti paznju, zavisi od tebe, tvog tipa licnosti i sta zelis od knjige. Na primer, Den Braun je napisao par planetarnih bestselera. Teme su mu zanimljive, radnja dinamicna, drzi paznju citalaca, plus sve potkrepi cinjenicama. Ali realno, umetnicka vrednost tih romana je diskutabilna. A kod Tolstoja, vecina ljudi cim procita rec 'livada', preskace sledece tri strane, a stil mu je dobar a romani klasici.
I ako ti je novac bitan momenat, ne nadaj se puno. Zarada je slaba, osim ako nisi gorepomenuti Den Braun ili J.K.Rouling.
Nisam bas bila recita ali shvatas poentu.:)
U pravu je. Prvi pisac sa ozbiljnijim knjigama koje sam počela da čitam bio je Dostojevski,pa kasnije Radoje Domanović.Često uvatim sebe da koristim njihov stil.Nesvjesno.
Мислиш, ко НИЈЕ антисоцијалистички настројен? :) Деда ми је био и социјалиста.
Е, да, људи су много затуцани када је уметност у питању и често се згражавају на САДРЖАЈ књиге/филма који је фикција. Мада, тако је било одувек. Као што је данас нпр. Српски филм предмет цензуре и згражавања, тако је некад нпр. Џонатан Свифт имао сличне проблеме када је у свом писанију предлагао решење за проблем сиромаштва у Ирској, а све на уметнички начин. А и многи пре њега. Није књижевност за жгадију, уопште уметност.
Ја баш мислим да треба што раније да се почне са писањем озбиљних ствари. Чак и ако се испалиш, неко може да каже 'Млад је, дајте му још једну шансу', а ако се напишеш неки промашај у познијим годинама, тешко да ту има поправног испита. Многи велики писци су писали прилично озбиљна дела још у адолесцентским данима. Е, сад, није свако толики капацитет, али треба се потрудити. У сваком случају, ни то са чланцима икратким причама није лоша идеја.
Ovo ja smatram dobrom stvari, naravno nije moje. A mislim da sam sasvim zreo za pisanje, i mene je više interesovalo šta uglavnom budi pažnju kod ljudi, a ne kritike, kritičari su ionako pederi koji ne stvaraju svoje stvari
Dječak je ubio lastu, a ostali dječaci su povikali:
- Umrijeće ti majka!... Ko ubije lastu, umrijeće mu majka!
- Ja nemam majku - rekao je Dječak.
- Onda će ti umrijeti otac.
- Nemam oca.
- A brata, sestru...?
- Nemam ni brata ni sestru.
- Nemas baš nikoga?!
- Nikoga.
Dječaci su se zbunili. Kakva nesreća moze da snađe nekoga ko je vec toliko nesrećan?
Tišina je potrajala dugo, a onda se oglasi Dječak milujući svoju žrtvu u kojoj više nije bilo ni dana, ni sunca, ni cika...
- Žao mi je laste - rekao je tiho.
offtopik: Dzimi sta bi sa onom knjigom ? Sta uradi i da l ce bude nesto od toga?
Licno pokusao sam nesto u srednjoj nekih desetak strana u wordu,ukoricio i nisam citao par godina,procitam pre par meseci i bukvalno mi je doslo da obrisem bulju sa onim....Da li sam tad bio latentni aca stojanovic il odlepio od solzenjicina uglavnom to je bila mesavina nekog SF sranja, gulaga , procesa, hemingveja....
Psihicka tortura prof
EDIT... Jebote tek sad vidim gore da si objasnio....
o klincu od nekih 16-17 godina, koji se jako loše uklapa u društvo. zatim upoznaje devojku koja mu se učini potpuno drugačijom, dosta govori i nekim novim osećanjima, jer mu se prvi put neko ne gadi, a onda se ona razboli od leukemije i umre, a on poludi