Je l to troluješ?

da troluje temu koju sam otvorio, lol bato, uopšte ih ne gotivim, nisu gotivci i ne sviđa mi se kako su pisali, uopšte mi se ne sviđa

Чек' да питам, касно сам се укључио у тему, је л' си се ти намерачио на прозу, поезију, нешто треће или олтугедр?

Шта си читао од Андрића?

poeziju već pišem, stvari tipa

Doci ces u moje drustvo sa osmehom sto nesanice soli,
pitaces me kako zivim, pitaces me da li nekog volim.

Pa ces kosu blago zabaciti preko ramena,
na umorno srce spustiti jos dva-tri kamena.

Doci ces u moje jutro, sa prvim budjenjem zore,
poklonices mi najbistriju suzu i prve jutarnje bore.

Kasnije ces navratiti u popodnevne sate,
tek da vidis sto li mislim na te.

Pa ces kosu blago zabaciti preko ramena,
na umorno srce spustiti jos dva-tri kamena.

ili

Sve pesme, koje su ti ikad pevane,
prezrela si, tako lako, šutke prolazeći pokraj njih,
bivajući gluha, za sva naša osećanja, živeći u nekom,
nekom svom svetu, u kom ni pomislila nisi,
da samo na trenutak zastaneš,
ukrotiš svoju gordost, zaćutiš,
pogledaš nekog od nas, golobradih dečaka.

Ismevala si nas, slavši nas u zaborav daleko od sebe,
na peščanu obalu, gde bi divljački kidisali jedni na druge,
i oštrim noktima međusobno se ranjavali, grebali naša lica,
što na sebi nisu imala ni obrise prvih crnih dlaka,
dok je tebi poput igre bilo, da gledaš,
tu gomilu, golobradih dečaka.

sada sam mislio roman. A od andrića most na drini i žepi, avliju prokletu, na kazanu, osećanja o prostitutki onoj malenoj, neke misaone pesme i tako, jbt. čitam ja sasvim dosta

Odličan narodnjak. More, piši, pa prodavaj narodnjacima, ima da se usereš od kinte. :)

pa makar verujem da je bolje od EKV-a. Mislim prema njima su narodnjaci sasvim ok

nalete mi sad jedna misao:
-pisanje je kao seks, ne treba očekivati puno od prvog puta

Поред овога, рекао бих ти и да не почињеш писаније с књигом. Јебен је то посао. Напиши пешес кратких прича, утврди и размрдај стил, послушај реакције. Тек онда књига. Наравно, ако све добро прође.

Мада, и ја једем говна са овим саветима. Знам о писању књиге колико и о портфолио менаџменту.

To brate, nešto ko one kratke priče iz politikinog zabavnika, recimo ona o tepihu koji u sobi zapuštenog hotela vreba iza radijatora i proždire usnule goste.

to je dobra stvar sa tepihom i to. Ljudi zanemaruju takve stvari, ali to je tako dobra stvar, mislim tepih, sigurno je da ima veću svrhu od otirača za noge il on i nije otirač za noge. A pa mislio sam da izdam neki tiraž 50000 to bi bilo lepo za početak, ipak sam realan i skroman, to je bitno. I pametan

Ja pišem poeziju, al' dvoje se ubilo zbog hermetičnosti koju samo ja razumijem pa sad ne objavljujem. Mada je Krpica svojevremeno pohvalio moje pjesme al' on nije normalan.

Sprijatelji se sa piscima. To je pod moranje.

Ako je tebi dobro, onda niko ne može da te uveri u drugačije, a ono, kada naučim da pišem o osmehu biću dobar skroz, nikad nisam našao lep opis osmeha al ozbiljno, mislim da je o tome najteže pisati

ne znam koliko ti mogu pomoći pošto si mi sve nezanimljiviji svakim odlomkom ili pesmom koju okačiš, pa rizikujem da ne zvučim baš kako bi trebalo. elem, pošto mi je tema interesantna pokušaću da dam neka svoja iskustva koja nisu preterano velika i bitna, ali opet postoje.
kao i većina autora ovde, obožavam da čitam, a još više volim da stvaram, tj. pišem. posle par godina nekih pesmica i pričica, u 2. razredu gimnazije odvažio sam se da napišem jedan mini roman. odvažio i zapravo završio to sranje. imao je čudnu, neki bi rekli originalnu formu, koja je bila daleko od savršene, ali mi je i dalje draga, jer na fin način pokazuje moju konstantnu potrebu da stvaram i izmišljam nepostojeće, iako je to daleko od mogućeg uzevši u obzir gomilu 'ometača' u vidu inspiracija, uticaja i jednostavno spoljašnjeg sveta koji sam po sebi nije nepostojeć. da se razumemo, taj 'roman' sada ne bih okom pogledao, ali uzevši u obzir da je to pisao klinac od 16-17 godina, i dalje uspevam da pronađem neka fina razmišljanja, fina poređenja kao i stilske bisere u moru smeća. elem, da ne dužim, napisao sam to i sačuvao. nije mi padalo na pamet da pokušavam da pustim u javnost jer sam i tada bio svestan konkretnih mana koje su brojne.
par godina kasnije, 2007, samo par meseci posle registracije na vukajliju, zbog eksplozije kreativnosti koja je ovde bila prisutna, te mojim oduševljenjem i aktivnim učešćem, odvrtanjem pomalo zaboravljenog ventila za pisanje počeo sam da pišem blog. to je bio blog (i dalje je) van svih radara, na blogspotu pisan na srpskom, nigde linkovan, a čini mi se čak i izbačen iz pretrage na guglu. nisam govorio nikome da ga pišem i nisam otkrivao svoj identitet kako bih se osećao bolje i sigurnije, možda hrabrije, ne znam. poenta je da sam pisao javno, iako to niko nije znao. super stvar kod toga je što su ljudi koji su nekako nailazili na moj blog bili ljudi koji su bili totalno nepristrasni, subjektivni na najbolji način i pravi kritičari moga dela. pisao sam dnevnik, pisao kratke priče, pisao pokušaje novelica i mnoge druge stvari na koje sam dobijao totalno anonimne i sjajne komentare. da se razumemo, to nije bio blog na domaćim blog sistemima sa puno domaćih ljudi koji sve čitaju i komentarišu. nije mi link bio okačen po socijalnim mrežama niti sam ikada išta delio po forumima. bez reklame i bez pritiskanja dobijao sam neutralnu ocenu sopstvenog rada na relativno redovnoj bazi. i osećaj je mnogo dobar.
probaj, previše sam razvukao priču kako bih pokušao da ti objasnim zbog čega takva forma ima smisla. nemoj da se plašiš da će ti neko ukrasti rad. to je glupavo. podsticaj i afirmacija anonimnih ljudi može da bude sjajno gorivo za dalji rad. ukoliko si rešen da nastaviš sa romanom, a osećaš da si na nekom raskršću nedoumice i ne znaš u kom smeru da nastaviš pokušaj ovako. može da bude prilično inspirativno.

najbitnije je da pišeš za sebe, da. ali činjenica da još neko, potpuno levi može da pročita i prokomentariše to što si napisao je takođe sjajna stvar. svi smo mi pomalo attention whore-ovi i svima nam je potrebna pažnja.

Ukoliko pišeš za sebe, trudeći se da udovoljiš anonimnom rendomu koji je svakog dana potencijalno druga osoba, radiš pravu stvar. ukoliko pišeš tražeći duškovu, džimijevu ili surovljevu afirmaciju ili mišljenje, već sužavaš taj nekakav spektar univetzalnog. ne znam koliko sam jasan i koliko je ovo sve uopšte bilo potrebno, ali eto, bilo bi mi drago da pomognem.

Ajd da se i ja umešam. Videh neko reče moraš mnogo da čitaš. Naprotiv, moraš što manje da čitaš. Što više čitaš više imaš tudjih uticaja, često su najkvalitetniji pisci oni samouki. A kao drugo najbitnije za pisanje je da slušaš. Kao što je Selin rekao, treba da slušaš i gledaš i sakupljaš gradju, a onda je lako nešto napisati. Složio bih se sa surovim da se mora pisati za sebe, ali šta sa tim? Suština pisanja je da ono ostaje zauvek, da se ono zapamti. Zašto prenositi svoje razmišljanje i stavove na papir ako pišeš za fioku? Svrha pisanja je pisati za druge, ali pisanje za druge ne podrazumeva uvlačenje u dupe drugima i pisati ono što oni vole. Ako oš da pišeš za sebe, batali, lezi i razmišljaj, ne umaraš ruku.

Ne razumem ljude koji počinju sa pisanjem tako što pišu poeziju. Poezija je ubedljivo najteža za pisanje. To je najveličanstvenija forma književnosti i najteža, osim naravno ako ne pišeš po principu sednem i napišem pesmu. Pa Majakovski je neke svoje pesme pisao nekoliko godina...Bukovski je neke svoje pesme pisao ceo svoj život. U pesmi moraš da imaš slojevitost. Znači napišeš nešto pa ostaviš. Pa razmisliš malo, ubaciš neki novi stih, neki izbaciš, ubaciš neku novu stilsku figuru...menjaš...pesma mora da ima neki svoj život. Da ne bude plitka. karanović je svoj blickrig pisao 20 godina, a to je zbirka jako kratkih pesama, gotovo kao haiku. Lepo je baviti se pisanjem kao hobijem, ali kao posao to baš i nije fino.

Kao vežbu preporučujem recimo da odslušaš neku pesmu i onda da napišeš kratku priču o onjoj, ili odgledaš film pa napišeš pesmu i sl. to zna da pomogne. I ono, ako si ozbiljan moraš pisati svaki dan, ne kad ti dodje "inspiracija" tako nešto ne postoji.

Аргументи су ти баш јаки. Ја се и даље надам да тролујеш јер у супротном их не капираш. Вероватно ти је Паоло Коељо идол или Исидора Бјелица ко што помену syngrafeas па су ти ови досадни, јер забога Раскољников убија бабу! Или, можда, ја твоју иронију или шта већ не капирам. Прочитала сам шта су ти сви писали. Сагласна сам са Џимијем, Дачом и Суровим.

mogli bismo možda malo i da raširimo temu, pošto joj je naziv univerzalan? ili ne?

Što se mene tiče - može...

Uh, neću sve ovo sad da čitam, videću šta ste pisali kasnije. U međuvremenu, je l' ima neka tema "vaši tekstovi"? Ako biste bili ljubazni link, mwah <3

Ниси ме разумео. О сопственом стилу сам писао у претходним реченицама, а кад сам напоменуо да треба много читати, то сам мислио првенствено због тог проширења речника што си и сам поменуо.

Готово је немогуће писати врхунску прозу без познавања традиције. Док, са друге стране, има више случајева великих песника који су већ у двадесетима писали на највишем нивоу.