Pre nekoliko godina, tačnije avgusta 2011. godine, dvojica braće iz Bora smislili su morbidan način da se našale sa vozačima na novootvorenom putu ka Zaječaru. Jedan od njih obukao se u venčanicu i oko ponoći čekao vozače i išao ka njima sa ispruženim bidermajerom u ruci. Drugi je sve to snimao.
http://s.tf.rs/2014/09/22/Mrtva-mlada-vencanica.jpg
Pošto su preplašili nekoliko vozača, “slučaj” je prijavljen i policiji. Mediji su nedeljama brujali o tome, raspredale su se svakojake priče, a utvaru u beloj venčanici jurio je i tadašnji ministar policije Ivica Dačić. Na kraju su braća otkrivena, ali zbog manjkavosti zakona nisu procesuirana, jer su jednostavno izjavili da su stopirali, što nije kažnjivo. Kao ni to da su mogli stopirati obučeni u šta god žele, čak i u venčanicu.

Inspiraciju za ovu neslanu šalu braća su našla u legendi koja postoji u tim krajevima decenijama. Utvara devojke u venčanici koja se noću može videti na putu, vezana je za selo Koprivnica u opštini Zaječar.

Narodom kolaju razne priče od toga da je to duh mlade koja je pre 50 godina poginula u saobraćajnoj nesreći putujući na medeni mesec, do priče da je to duh devojke koja se obesila kada ju je, pred samo venčanje, ostavio verenik.

Tragom ove legende obreli smo se u Negotinu, kod čoveka M. S. (42) kome je susret sa mrtvom devojkom promenio život iz korena i koji posledice tog susreta oseća i danas.

- Bilo je to 1996. godine. Vraćao sam se u Negotin sa puta. Kako se približavala ponoć, bojao sam se da slučajno ne zaspim, jer me je umor savladavao nakon više sati vožnje. Zato sam u kolima odvrnuo radio ne bi li me glasna muzika i glas spikera držali budnim. Na putu je bilo i neke izmaglice, što mi je još više otežavalo vožnju. Odjednom sam, uz ivicu kolovoza ugledao devojku, obučenu u belo, kako me stopira – počinje on priču.
Kako dodaje, na trenutak je pomislio: Šta li ova ovde traži kada u blizini nema ni jednog sporednog puta?

- Stao sam i ona me je pitala da li bih mogao da je povezem do Negotina. Pristao sam i ona je ušla u kola. Torbicu, koju je nosila, kao i svoju belu jaknicu, spustila je na zadnje sedište. Kada je sela pored mene, prošli su me žmarci – kaže M. S.

Devojka je bila izuzetno lepa. Duga smeđa kosa u talasima joj se spustala preko celih leđa.

- Ugasio sam radio i celim putem do Negotina smo pričali o svemu i svačemu. Rekla mi je svoje ime i da je iz jednog krajinskog sela. Išla je u posetu vereniku, kome se nije javila, jer želi da ga iznenadi. Iskreno, uživao sam u njenom društvu i razgovoru. Ja sam inače oduvek bio stidljiv i smušen sa ženama, tako da mi je blizina ove lepotice itekako godila. Ostavio sam je u centru Negotina i otišao kući – nastavlja svoju priču ovaj čovek.

Sutradan, kada je ponovo ušao u auto, na zadnjem sedištu video je njenu belu jaknu. Misleći kako ju je, očigledno, zaboravila, smesta je promenio planove i krenuo ka selu za koje mu je rekla da u njemu živi.

- Sav sam treptao iznutra što ću je ponovo videti. U selu su mi objasnili gde je njena kuća, ali su me gledali nekako čudno kada sam spomenuo njeno ime. Kuću sam lako našao. Parkirao sam auto i pozvonio na vrata. Otvorila mi je žena ispijenih, upalih obraza, na čijem licu sam odmah primetio veliku tugu. U momentu sam shvatio da joj je to majka, jer je imala istu onu lepotu, doduše vremenom istrošenu. Kada sam joj rekao koga tražim, žena je počela da plače – .

“Sine – rekla mi je – ona je umrla pre 7 godina“.

Nisam shvatio u trenutku: ”Kako umrla? Pa sinoć sam je odvezao u Negotin. Zaboravila je jaknu u mojim kolima. Evo je”.

Kada je videla jaknu žena je počela još više da plače. To je zaista bila njena jakna. I to ona u kojoj je sahranjena.

- Uvela me je u kuću, gde sam njoj i njenom suprugu ispričao čitavu priču. Oboje su plakali sve vreme. Devojka koju sam sinoć vozio u kolima, poginula je u saobraćajnoj nesreći pre 7 godina. Stvarno je imala verenika u Negotinu. Na kraju su me odveli na groblje. Na velikom crnom mermernom spomeniku pisalo je njeno ime. Sa njega mi se smešila isto onako kao i sinoć u kolima – završava M. S. svoju neverovatnu priču sa ivice nestvarnog.

On se nikada nije ženio. Kaže da ne može zamisliti drugu ženu osim nje. Na grobu devojke koju je sedam godina posle smrti vozio kolima stalno ostavlja crvene ruže. Nama se činilo da žarko želi još jedan susret s njom. Njenog tadašnjeg verenika nismo uspeli da pronađemo.