Toliko enigmi oko samo jedne priče. Nastavi.
Pa onako ok pricica ali pre-nerealna, lose napisana i oduzena.
6.5/10
7.Zabela - karte - nastavak
Izvinjavam se zbog prekida sinoć. Stvarno nisam mogao da nastavim.
Đorđe se naravno ne zove tako. Ali jednostavnije mi je da napišem Đorđe nego onaj lik koji je noću išao da igra karte.
Jeziva tišina, i paničan strah prilikom partije karata sa nevidljivim igračima su prekinuti kada je jednom od dvojice vojnika koji su bili u zasedi spontano počela da se trese vilica. To je prouzrokovalo cvokotanje zuba. Taj testerišući zvuk koji je strugao kroz noć je obojicu prenuo iz obamrlosti od straha, tako da su obojica istovremeno iskočila iz svojih zaklona, zabacila puške na leđa i počela da beže u pravcu stražare, koja se nalazila na potpuno suprotnom kraju Zabele. Sva ta buka koju su prouzrokovali izgleda da nije uticala na igrače karata koji su mirno nastavili sa igrom kao da se ništa ne dešava. Dva stražara iz zasede su kao bez duše dotrčala do stražare i bukvalno su popadali od umora pred vratima. Dugo im je trebalo da se povrate i da u nepovezanoj priči objasne šta se stvarno desilo. Nisu baš najozbiljnije shvaćeni. Komentari su bili u stilu, šta ste pili, koju ste vutru duvali. Neko se setio da pozove telefonom stražarsko mesto na dvojci. Naravno, niko nije odgovorio. Na predlog da se ode do dvojke i da se sve to proveri, niko nije pristao. Zajebancija ili ne, ipak nikome nije palo na pamet da se u pola noći igra sa tim. Nikom više nije bilo do spavanja. Nagađalo se o tome šta se tamo desilo. Neki su pravili šale na račun toga. Na kraju smene, Đorđe se vratio, kao da se ništa nije desilo. Na pitanja nije odgovarao, već je mirno legao da spava. Priča je nekako došla do oficira i bezbednjaka. Đorđe je ubrzo skinut iz vojske. Od stražarskog mesta broj 2 do stražare ima oko 750 metara. Dvojka se nalazi na koordinatama 44s39'06,54''N 21s08'02,59''E a stražara na 44s39'23,40''N 21s08'26,73''E.
Луди, пиши још, добри ти ови романи.
E da imam gugl earth sad bi proverio koordinate. Ova druga prica jos gora-prekratko, nerealno. Da skinu lika iz vojske jer su druga dva lika rekla da on igra karte s nevidljivim ljudima? Ma daj molim te, glupost.
6/10
Jugosloven mrs sa teme. Iz vojske se skida i za manje stvari.
Mrs ti djubre jedno, ja sam iscitao svaki post na ovoj temi i ova prica je dosad najgora.
kolko ste se posrali u temu drama
Drama Džoni
Ma ja bi da se pobrišu ove nerealne priče, a da se ostave one istinske za sranje u gaće.
Rasni kapiras me
Čekaj, hoćeš da se pobrišu nerealne priče sa teme koja se zove "Приче о духовима, ванземаљцима и сл."? Doooobroo...
Ludi, nastavi sa Zabelom slobodno, željno čekam nove epizode.
Odlične su priče. E sad dal su realne ili ne koga briga, bitno je da su iole čitljive i pomalo spuki. I da, daj napiši sve što imaš, nemoj nas paliti da čekamo priču 5 dana, ko da kupujem zabavnik petkom.
8.Zabela - mačka
Priča jednog čoveka... Nije bitno kako se zove.
Zašto ja ne idem noću na dvojku?
Ja sam vojnik po ugovoru. Kada je počeo rat u Hrvatskoj '91. bio sam redovan vojnik. Bio sam na više mesta. Kada sam završio sa redovnim vojnim rokom i sa produžetkom, otišao sam kući i video sam da tamo nemam šta da radim. Vratio sam se u vojsku i nastavio dalje kao vojnik po ugovoru. Sa ovom jedinicom sam bio u Vukovaru i u Bosni. Iako zvanično u Bosni nismo bili. Čuvao sam mrtvu stražu po grobljima, na mestima odmah nakon borbe, gde leševi nisu bili sklonjeni. Strah je nešto što se vremenom izgubilo. Moj tenk je pogođen 6 puta zoljom. Nikada mu ništa nije falilo. Jedna koja je pala ispred tenka, odbila se od zemlje i pogodila je donju kosu ploču.Napravila je rupu od nekoliko centimetara dubine, ali nije probila oklop. Jedna maljutka mi je istopila potporni točak. To je 450 kila čelika. Ali to tenku ne smeta. U spačvanskim šumama sam nagazio na nagaznu minu koja mi je pokidala gusenicu.Mislio sam da je bestrzajac, ali bila je samo nagazna. Na jednoj gusenici sam se u rikverc povukao iz borbe, nastavili smo gusenicu i nastavili dalje. Jednom je minobacač zveknuo u kupolu odozgo, ali nije bila kumulativna nego trenutno-fugasna,tako da nije bilo ništa.Jedan navođeni fagot me pogodio sa strane, kada su mi se zapalili svi spoljašnji rezervoari. To je pola tona nafte. Od temperature smo se sva trojica onesvestili, ali oklop nije probijen... Kada je sve to prošlo voleo sam da dolazim ovde na stražu. Mir. Tišina. Priroda. Uvek sam išao na stražarsko mesto. I na dvojku, i noću. Uvek. Odgovaralo mi je da budem sam u ovoj prirodi i tišini sa svojim mislima. Jednom sam krenuo na dvojku, sam, noću, u smeni od 2 do 4. Leto. Milina. Čuo sam mačku da mjauče tu negde pored puta u šumi. Ali nije to bilo mjaukanje nego onaj zvuk kao kad beba plače. Znao sam da je to mačka jer sam puno puto čuo mačke da proizvode taj zvuk. Pošto sam imao 2 sata pred sobom, a bila je lepa noć, hteo sam malo da se poigram sa mačkom, pa sam skrenuo sa puta i krenuo polako u šumu prema zvuku. Kao plač bebe. A mačka. Mačku nisam video, ali sam je dobro čuo. Išao sam za zvukom i tako sam došao do stare kolibe koja je bila puna ispaljenih čaura od tenkovskih granata. Ta polusrušena koliba usred šume izgleda kao veštičja kućica. Baš ispred ulaza u kućicu se plač bebe koji proizvodi mačka čuo baš ispred mene. Pokušavao sam da vidim mačku ali nisam uspeo. Zvuk kao da je dolazio neposredno ispred mojih nogu. Trebao bi da je mačka bila baš ispred mene. U mraku, u ionako mračnoj šumi, ništa nisam video. Sagnuo sam se polako jer sam hteo da pomazim mačku. Zvuk je dolazio sa nekoliko centimetara od mog lica. Ništa nisam mogao da vidim, niti da napipam bilo šta osim lišća. Tog trenutka me je obuzeo neki užasan strah, kao nikada u životu. Momentalno sam zabacio pušku na leđa, okrenuo se i svom snagom, koliko me noge nose počeo da bežim. Neću da kažem da me je plač bebe jurio ili tako nešto. Čak ne mogu da kažem ni šta me je konkretno uplašilo. Možda to što nisam video ono što je trebalo da vidim, a što sam dobro čuo. Nisam nikome to pričao u stražari, ali noću više nisam išao na dvojku. Kada je sledeći put trebalo da idem na stražu na Zabelu, rekao sam bezbednjaku da neću da idem noću na dvojku. Slali su me kod psihologa, objasnili su mi da je to zakasnela reakcija na sve ono što sam preživeo. Javio se sada strah koji sam svesno potiskivao. To je sve samo slučajnost. To je bila samo mačka. I ja znam da je to bila samo mačka. Ali ja na dvojku, noću više ne idem.
Do jaja.
Noć, pola 5 ujutru, Ivan i Miljan igraju sa ćaletom karte. Odjednom, sa poljane u blizini čuje se buka, kolo, žagor, muzika. Ćale šalje Ivana i Miljana da provere šta se to dešava, čudno je da u pola 5 počinje svadba ili veselje. Ivan i Miljan odlaze i vide ogroman šator i kolo. Ali u kolu su samo žene. Nijednog muškarca. Prilaze oni, žene ih zovu u kolo, oni igraju sa njima i Miljanu se otkači krstić sa vrata i padne na zemlju. On se saginje da za uzme i vidi da sve žene u kolu imaju kozje noge. Viče IVANE LEPTEJEBO OVE ŽENE SU VEŠTICE. Ivan izlazi iz kola i trči što brže može kući. Priča sve ćaletu, ćale uzima pušku i kreću ka tom mestu. Nigde nikog. Ni šatora, ni žena. Samo Miljan mrtav leži na zemlji.
Jao dajte brišite ova sranja ovo sam mogao i ja izmisliti. I zabelu i sve, ne smarajte.
Tipa ovo:
JOŠ JEDNO SUMORNO VEČE, SEDIM ZA KOMPJUTEROM I PIŠEM PO FORUMU, ODJEDNOM ČUJEM VRISAK IZ KUHINJE, ULAZIM TAMO KAD ČAJNIK POLOMLJEN, BUDIM BRATA DOLAZIMO ČAJNIK JE ČITAV, PITA ME ŠTA SAM PIO. BRAT SE VRAĆA U KREVET. SUTRA UJUTRO SMO NAŠLI ANAKONDU OBMOTANU OKO NJEGOVIH NOGU.
BUHAHA AL JE STRAŠNO.
Обришите Расног, смара много!
Tri pitanja:
1. Šta su uradili (šta su odlučili - pobeći ili ostati) tj. da li je priča završena ili je ovo samo prva epizoda (deluje mi nedovršeno)?
2. Zašto ti priča nosi redni broj 3 kada je ovo prva priča o Zabeli?
3. Kad će sledeća?