Na ovoj temi pišu i žene Jovičiću!
Naravno da sve zaisi od žene, hehe
Aha, skoro dve godine, upravnik bio razuman čovek meka srca pa se pravio da ništa ne zna. Srećom bio sam miran pa je mogao da me čuva kako je ko stizao. Tada, za stare juge dom je bio prepun arapa, crnaca i azijata pa mi je nekako ostao u glavi kosmopolitski utisak da su ljudi šareni, nikad mi posle nije padalo na um da pitam kao ostala deca "a što je onaj tamo čika onako crn?"
Хвала, Јовичићу.
Пази, ја сам одмалена слично размишљао. Нисам живео у сиромашној породици, ал' опет, нисам могао ни да имам све што ми треба, ма колико то заслуживао. Притом, нисам никад био размажен, па да имам неке нереалне прохтеве. Моји су ми стварно ретко давали паре, а и кад би ми давали, морао сам да их некако зарадим, тј. да одрадим нешто за њих. Кева била у фазону ''Само ти учи школу, па ћеш да имаш паре, друго ништа није битно!''. Капирам зашто је тако размишљала (њу је чекао до јаја посао одмах након факултета, јер је у мојо селендри у то време живео само један једини дипломирани фармацеут), али мени је та филозофија била шит. И данас ми је шит.
Тек кад сам у средњој почео да примам неку стипендију, успевао сам да уштедим за неке ствари што ми требају, а тек кад сам кренуо на факс, почео сам помало да радим и зарађујем за неке своје хирове, све то да не бих морао да жицкам од родитеља.
Е, не бих волео да моја деца морају тако, волео бих да имају више од мене, наравно ако заслуже. Стварно нисам у фазону оних људи који кажу деци ''Шта ће ти паре, ко је мени давао кад сам био у твојим годинама?''
Много волим кад чујем овако неку причу. Имао би један од савршенијих увода у аутобиографију кад би је писао.
Мислим да те неке битне ствари (стан, посао) треба решити пре упуштања у нешто тако озбиљно као што је заснивање породице. Али не треба чекати да апсолутно свака ситница буде на месту јер... никад неће, вероватно. А има људи који чекају превише. Чуо сам за случајеве када су људи по 8 година били заједно и ништа. Јбте, 8 јебених година, еј! Младост цела!
Džimi slažem se sa tvojim razmišljanjem samo pazi da ne odeš u drugi ekstrem pa da ne razmaziš djecu. Ne moraš ti sad nužno nadoknaditi sve ono što je tebi manjkalo time što ćeš baš sve to njima obezbediti. Kad si ti uspio ispast čovjek bez svega potaman, mogu i oni.
Mislim da se Jovicic nije osvrnuo na jednu bitnu stvar,ili jeste al ja nisam procitao elem..
Zajednicki zivot i mogucnost dve osobe da se slazu u istom,znam brda parova koji su bili u vezi 5,6+ godina a onda se uzeli,tek tad poceli da zive zajedno a onda je to bio raspad sistema,neko tek tad otkrije sa kakvom sebicnom skotinom ima posla,neke navike preko kojih ne moze da predje itd..dakle ako uzmemo to kao ekonomsku situaciju(imanje sopstvenog stana) onda ona mora obavezno biti resena pre braka.To i ne mora biti strogo ekonomska stvar jer jelte neko moze imati stan a nemati posao.
Sve je stvar dogovora i mogućnosti. Ako oboje imate super posao, što da se ne venčate kad ćete kad tad skupiti kintu ili uzeti kredit za sve što vam je potrebno.
Što se mene tiče, dobar posao je preduslov za ženidbu, prvenstveno jer ženidba automatski donosi i prinove (u velikoj većini slučajeva).
Па оно , ја и рекох да је педераст , ал' тема то изизскује , и капирам да имам сасвим реалан став ал' нико неће да се сложи са мојом маленкошћу да им којим случајем не би отпале маље на грудима , или не дај Боже да изгубе способност да подригују док гледају текму и десном руком чешкају међуножје.
Ne treba čekati.
Što se pre oženiš pre ćeš da se razvedeš, a to je danas normalno.
Uvek kažem: bolje čovek da se ženi po drugi put 40oj, nego prvi put 35oj.
kada nađeš osobu sa kojom želiš da provedeš ceo život, jebe ti se za uslove. ako ih nemaš, ta ljubav će te ponukati da stvarate zajedno i stvorićete makar minimalne uslove za suživot.
kada si sa nekim iz navike, ili nekog tako retardiranog razloga, ni najbolji uslovi ovog sveta ti neće biti dovoljni da zasnuješ porodicu i uvek ćeš pronalaziti izgovore da izbegneš konačno vezivanje.
dok se ne ozakoni bigamija,nećse ženim.
Malo se miješa ženidba i potomstvo: za potomke ti, naravno, treba određena situiranost, a za brak i ne baš.
Znam ljude koji su uletjeli u brak, sa sve djetetom na putu, i bez završenog faksa i bez posla (tj. muž je imao posao, te moje drugarice ne), i nije baš da im je lako, ali nije ni smak svijeta. Izrodile djece, skućile se nekako, pomaže im ko stigne, jedan od ta dva para zapucao u Njemačku pa se i tamo snalaze kako znaju i umiju i - jebiga, sve je to za ljude.
Znam ljude, roditelje jedne moje prijateljice, koji su se vjenčali dok još ništa nisu imali, on završavao faks a ona tek počela da radi, pa poslije svadbe - svak svojoj kući, dok se ne steknu uslovi za stan i djecu. I evo već cijeli život provedoše zajedno, i to super!
S druge strane, jedna druga drugarica (koliko riječi sa drug-, bokte!) već odavno živi s momkom, imaju svoj stan, gajba vrh, oboje zaposleni, on ima strava posao, kupili nedavno i auto, i eto sad će kao "raditi na djetetu" (kakav izraz jebote :D) i vjenčati se. Ali nešto taj rad ne ide, ako se razumijemo... A zajedno su 10 godina.
Tako da: ne može se UVIJEK sve unaprijed planirati. Naravno da ne treba ići "grlom u jagode" i ko posljednji jadnik se vucarati po tuđim kućama (kod roditelja) sa djetetom a bez prebijene pare, ali mislim da su ljudi na mnogo šta spremni kad imaju motiv i da mnogo toga i mogu uraditi.
Zaključak: zavisi od osobe do osobe, i od situacije do situacije (ala sam mudra!). Ipak, mislim da ne treba čekati da se sve karte poslože, jer ta kula od karata zna i da se sruši, nenadano...
Mudro zboriš, Lulo :)
tačno lemajo: bin der, dan det :)
vjerovatno zato i postoje ove stogodišnje veze, koje na kraju jednog dana, "iz čista mira", propadnu.
ne propadnu sve, naravno, ali znate i sami da ima mnogo parova koji su zajedno 6-7 godina (ako još ne znate - znaćete) i onda se samo raziđu i za koji mjesec jedno, ili oboje, vjenčaju se s nekim koga znaju ni tri mjeseca. navika je jebeeena stvar.
Znam jedan takav. Bili skoro sedam godina zajedno, lik je skupio kintu za neki romantičan put preko vikenda i prsten kupio da je zaprosi na godišnjicu i ona ga mesec dana pred prošnju iznenađenja ostavi, i to najdžukačkije preko SMS-a.
Blago bi se izrazio ako bi rekao da se lik šokirao, dve nedelje sebi nije mogao da dođe, šetao ko zombi, dan-danas se čudim kako se nigde nije slupao kolima. Posle par meseci upozna finu devojku, oženiše se posle manje od godinu dana i upravo čekaju klinca.
Lijepo je čuti to Džimi, i neka vam je sa srećom! Samo ipak čitajući tvoj post uviđam da realan život (recimo tih tvojih 5 godina), ipak čovjeka dobro spusti na zemlju i vrati u realnost, tako da mi se čini onaj moj početni post sad kao malo preidealistički i prenaivan, ali eto, napisao sam ga najviše možda zbog tih negativnih primjera iz porodice, koji su me naveli na to da pomislim: "Koji kurac čekanje svih tih uslova, ženi se, pa usput rješavaj uslove", ali to sve zavisi i od žene, u kom je ona fazonu.