Vetrić piri, šareni peškiri.
Vetar duva, košulja mi vređa leđa.
Prvo da se zahvalim na lepim rečima svima. Evo mojig komentara.
@roki
Primećujem napredak u tvom pisanju. Lepa ljubavna pesma puna emocija.Ocena 7,5.
@energija
Kako misliš nije pesma? Po meni jeste. Pesma je veoma jaka začinjena čini mi se gorčinom i blagom ironijom. Baš bih voleo da znam ovu priču, al ozbiljno. Mogla bi da je napišeš, onako u trećem licu i objaviš negde i na kraju mi izlinkuješ. Ocena 8.
@Iloj ...
Siko, ti si kanda ovde zalutao malo.
Život i smrt jednog seljaka
U velikom domu, u malenom selu
živeo je čovek i sudbinu kleo:
" Proklet nek je život i sudbina kleta
i dan onaj kad sam ovde se obreo.
Što se lepo nisam rodio u gradu
da uživam život, a ne da se mučim.
Zašto svima Bože višak sreće dade,
a meni imanje. Hoću da dokučim.
Dosta mi je njive, dosta mi je štale
i traktora starog što se stalno kvari.
Kad bi neko hteo imanje da kupi
pa da sunce sreće i mene ozari."
Anđeli sa neba slušaše te reči,
al' u tvrdo srce nisu mogli ući
te rešiše da mu ispune sve želje,
da na teži način on život nauči.
Poslali su kupca njemu za imanje,
dobio je cenu baš koju je hteo.
Sa novcem u ruci siguran je bio
da na bolje kreće njegov život ceo.
Pri polasku pogled na krušku mu pade,
ispod nje je uvek najsrećniji bio,
bila je u cvasti kao i nekada
kad je prvi jednu Lenku poljubio.
Dok je roditelje svoje sahranjiv'o
udala se Lenka za nekog u gradu,
tada je i sebe snjima sahranio
jer je izgubio i veru i nadu.
S džepom punim para, ali duše prazne
krenuo je najzad da k'o čovek živi.
Sa novcem je hteo da kupi svet ceo
i njemu moćnome svako da se divi.
Ipak, želje nisu ono što i java
otkrio je i sam kad se razboleo,
bolnice su brzo pojele bogatstvo
i svet mašte njegove, srušio se ceo.
Obreo se zatim na seoskom groblju,
za oproštaj pretke došao da moli,
potrošio sve je što je nasledio
i zbog čeg' su oni išli bosi, goli.
Plakao je gorko kao dete malo,
a anđeli videše da se promenio.
Suzama je svoje očistio grehe
i na grobu očevom dušu ispustio.
Na dan 24. 04. 2009.
A pošto sam već kometarisao okačiću jednu pesmu za koju bih voleo komentar.
Neso, 24. april ove godine bio je veoma plodan dan za tebe.
Prica je tako...ljudska...
I, koliko god se cuje prizvuk osude u pesmi, tu je i opravdanje za svaki njegov postupak: losa uspomena na Lenku i mrtva roditelje- zbog njih gubi veru i nadu, i, umesto da pokusa da promeni sebe, menja sredinu. Ljudi cesto misle da je mozak poslednja na spisku stvari koje treba promeniti.
Smrt se na kraju shvata kao nagrada. Iako na smrt gledam kao na deo zivota, dakle, nemam averziju, dajem 9,5- ja bih mu pruzila jos jednu sansu da za zivota bude srecan sa sobom, mislim da bi prica imala divan nastavak da se iz bolesti stvori zelja za borbom, zelja za zivotom. Al to sam ja- Tame postoje da bi prizvale sjaj!
Udahni zivot!
Zapahne me vonj mnoge duse mrtve,
pozelim je oziveti snagom daha svoga,
al'bolesna volja slavi svoje zrtve,
patetican spomen duha ucmaloga.
O, mali covece, sto zivot umires,
dal pozelis ikad da veliki budes?
Za najezdu mrtvih da li sebe krivis?
Da l'nadjes u sebi neke drage ljude,
je l'pozelis nekad da taj zivot zivis?
Da l'pomislis ikad na to nebo divno,
Na zivotom pune planinske brzake,
Ili samo places sumorno i kivno,
samom sebi kopas preduboke rake?
Siroti covece, sto tones u bezdan,
nateraj tu dusu da za necim cezne,
jer ovaj je svemir bas za tebe sazdan,
i ovo su tvoja mora, i reke, i zvezde!
@Nesa De Beli - nisam zalutao, samo ne zelim da odskacem kvalitetom.
hocemo li sahraniti temu zbog lose kritike?
ja se ne stidim ni svojih "frljoka"
beznacajni smo u masi mozgova, ali to nije razlog da prestanemo da uzivamo u onome sto radimo.
Vidi energična mlada damo. Spakovala si odličnu pesmu, sve je tačno što si napisala, pesma je jasna, ali mi nekako promiče suština. Zbog toga od mene 8.
Evo još jedne pesme na temu vere.
On nas voli
Ko to želi da posvađa Boga se ljudima
da strašljivo bude srce u grudima,
ko umove ljudske zverski sablažnjava
da je Bog sa nama samo da kažnjava.
Za grešnike spasa nema, umreće u muci,
osetiće žestok bič u Božjoj ruci,
novi fariseji ustvrdiće svašta
da Bog k’o ni oni ne ume da prašta.
Da oproštaj dobiješ, prati rituale
što su njima mudrima od starih ostale,
samo oni znaju od pakla da spasu
u vremenu teškom izgubljenu masu.
Bog se listom optužuje za svu ljudsku muku
k’o da muka nije delo ljudskih ruku,
a Bog s neba gleda i prepušta nama
da shvatimo da je On ljubav neprestana.
Svakome ko traži kroz molitvu sreću
Anđeli iz raja u susret se kreću,
iskrena je molitva jača od zlih sila
i po veri sopstvenoj uslišena bila.
Klivs, i ja sam izbirljiva po pitanju poezije, što ne znači da sad treba da pljujem ove pesničke duše i njihov trud.
Nešo, preskočila bih kritiku ove pesme o veri, zbog teme, a ne kvaliteta. Nadam se da nemaš ništa protiv, ništa lično, samo neka to uradi neko drugi :-)
ŠTA NAPISATI?
Nešto o bolu i
Umoru na
Kapcima
Nema Bede
Dišem te
(J.M.)
edit: komentar prethodne. usiljena je tj. ne dopada mi se preterano. Nedovoljno nihilistična, nedovoljno emotivna, nekako mi je nedovoljna. ne želim da ocenjujem pesme od 1 do 10 tako da ću dati ocenu 10.
Aj ti gore
Lebdim još.
Iznad senke.
Memorija juče.
Prekosutra šok.
Produženo vreme.
Teško je to breme.
Teško je za skok.
Srce jače tuče.
Iznad senke.
Lebdim još.
//-----------------
//seča vena
//jedna žena
//jedan nož
//i portorož
//lezi dole
//još me bole
//prepotentne svinje
//pomilujmo inje
//uz jutarnji vetar
//udahnimo etar.
//--------------------
dopada mi se ovo što je iloj rut klivs napisao. nekako za polustih više govori od svih nas.
evo jedne stare, a ne direktno iz muozga:
rotkvica
lubenica, dinja, pipun,
pomorandža, limun.
Na njih sam veoma otporan.
Surovi nije procitao uputsvo za upotrebu :)
Neso, komentar za "On nas voli":
Kao i obicno, nista manje od savrsene dikcije koja potice iz svakog tastera na tvojoj tastaturi. Sama pesma mi je interesantna, ali znajuci da znas moje poglede na problematiku u pitanju, ne mogu a da najostrije ne osudim odbacivanje pakla, ali istovremeno priznanje raja i postojanja biblijskog boga i njegovih andjela. Od 1-10 je mozda 4 na 5, jer znam da si u stanju da napises pesmu koja bi pokopala ovu :)
Posto nemam inspiracije trenutno, postavicu jednu sa verzije 1.0, za koju me je uvek interesovalo sta ljudi misle o njoj. Pesma je inace preforsirana, veoma licna emo-melodrama koju sam napisao pre ima jedno 15 godina i formulacija koju je Jovicic dao ovoj temi mi pruza sansu da dobijem toliko potrebne utiske o njoj.
Izvinjavam se jos jednom ako malo smaram sa ovom pesmom ;)
>>>>Još jednom<<<<
"A kada osetiš jednom
U crnoj, olujnoj noći
Kako ne osećaš više
U tom momentu lednom
Besmrtne, večne moći
Želeće da te se liše"
Na vrhu svetionika
Šibanog slanim vetrom
S policom svetih knjiga
Za brod avetinjskog lika
Sa pocepanim jedrom
Nije te više briga
Mnogo je takvih istih
Bezbrižno prošlo hridi
Vođeno svetlom tvojim
Al' nesta noći čistih
Samo se tama vidi
Mračne se vode bojim
Razdire oštra stena
Nikad me nece spasti
Krhke daske mog broda
Svetla od tebe nema
Bez njega, u mrak ću pasti
Guta me, guši me, ledi me, uzima
Crna, sablasna voda.
"A kada osetiš jednom
U crnoj, olujnoj noći
Kako ne osećaš više"
Pod ovim vedrim nebom
Umorne tvoje oči
Vide oluje i kiše
Tražićeš majku da obriše suze
I zvaćeš brata da stisne ruku
I prijatelja da rame pruži
I zvaćeš mene, da ugušim muku
I bol
Doći će majka, da nisi zvao
Još tuce bora čelom će proći
Kad vidi put mračni kud si se dao
Hteće za tobom, al' neće moći
Doći ce jaran, popreko volje
S' osmehom lažnim 'farbanom licu
Rećiće reč-dve, da bude bolje
A gledaće te kao ubicu
I brat će doći s' suzom u oku
Ali čim spazi duše ti boju
Pustiće jauk, kletvu duboku
Daće se odma' po srnu svoju
Al' ja ti noćas doći neću
Ostaću gore, ogrizla plačem
Gledaću ptice kao te s'leću
I razdiru telo kljunom i mačem
Želela nikad nisam
Tebi da samom stojiš
Slomljen, od straha beo
Al' to si znao i sam
Tamne se vode bojiš
A sa mnom - nisi hteo*
Kakav li je ovo svet kraj mene?
Jedno oko ne veruje drugom
U daljini gladan zov hijene
I crn oblak nad rđavom prugom
Čijim li sam to postao slugom?
Da l' je demon u obliku žene
Na hartiji ispisanim dugom
Slanim znojem što juri kroz vene
A žedan sam sreće obnažene
Bilo kakve, samo da me snađe
Oko mene vaze razbijene
Olupina moje stare lađe
Srebro tanji i - kad mesec zađe
Više vidim srcem nego okom
Vidim - niko neće da me nađe
U ponoru granitnom, dubokom
Samo da bih opio se sokom
Osmeha sa tvoga lica vedra
Razdraganog, blaženog, širokog
Prodaću i poslednji šav jedra
I tek tada, ostajem gde jesam
Tek tada vrazi tame
Moći će da me se liše
Tek tada osećam stvarno
Kako ne osećam više
Tek tada svetionik
Kamen po kamen u vodu pada
I obris mu se briše.
Reci ce ljudi da ne umem da dam losu ocenu, ali ja stvarno imam tu srecu da je iznad uvek jako dobra pesma.
Ja mislim da iz veoma licne melodrame nastaju najlepse pesme, i ne mislim tu na konkretnu sadrzinu vec na zivu iskrenu emociju koja se oseca u takvim pesmama.
Ja sam licno pesmu shvatila kao pesmu koja je nastala iz jake, patoloske veze pune nerazumevanja, iz ljubavi koja samoj sebi i crta i brise puteve.
Forma mi se veoma dopada. Pesma se sama cita i odlicno je zaokvirena.
Divna, divna pesma.
Che-Vu, ja se iskreno izvinjavam, ali se iskreno osecam nedostojnom da ocenim ovakvu pesmu.
Rekonvalescent
Ona je abortirala,
komandanta su ubili,
a rat, u koji sam uvucen,
kao i svaki drugi,
u startu smo izgubili.
Nikoga nisam ubio,
a ipak sam sve izgubio,
pa sam odlucio
da ubijam sam sebe.
Pleo sam svoju masku
medicinskim iglama
i uspesno sam bezao-
od nje, od njega, od svega...
Kad god bih otvorio oci,
video bih izopaceni svet
i neko iskrivljeno lice,
i samo mi je jedno padalo na pamet-
totalna destrukcija sadasnjice.
Heroinska terapija...
Vracam se...
Apstiniram...
Prezivecu...
Ozivecu...
Sta onda?
Izgleda da je zamrla ova ideja. Smore se ljudi od komentarisanja :)) Da ne bi ostalo na tome, prokomentarisaću prethodnu pesmu od energije.
Mračna pjesma, ali dobra. Sugeriše valjda da je sve toliko otišlo u kurac, da je nekima jedini izlaz u heroinu. Pjesma više proziva našu nakaradnu stvarnost, nego što kritikuje samu osobu koja uzima drogu.
Kraj pjesme je najmračniji, jer osoba iako želi da se skine s droge, iako još ima nade, ne vidi nikakav smisao u daljnjem normalnom životu. U fazonu, i šta sad, ako se skinem, šta ću onda, uvatit se za uši pa igrat...?
Nije mi baš jasan početak pjesme, "ona je abortirala" ne znam na šta se to odnosi, jer samom abortusu danas ljudi ne pridaju puno značaja, to mu dođe ko nešto što se rutinski radi, tako da pretpostavljam da se ne misli na abortus u bukvalnom smislu, već da je to neka metafora, ali ne mogu da je provalim.
Ali ipak, uprkos tom besmislu i neizvijesnosti, prisutna je želja za povratkom u normalu.
Bojim se da nisam kompetentan da ovakvu pjesmu komentarišem, jer mi se, srećom takve, a ni slične stvari nisu dešavale. Ali eto mog skromnog doprinosa tek da oživim temu.
Dodao bih još i to da osoba koja komentariše, ne mora odmah postovati i svoju pjesmu ako je nema. Dakle, može komentarisanje bez postovanja nove, ali ne može postovanje nove bez komentara prethodne.
Ako je prethodna pjesma već komentarisana od strane nekog drugog, a da taj nije postavio svoju novu pjesmu, onda slijedeći autor može postaviti svoju i bez komentarisanja prethodne.
Јовичићу,да ли то значи да ја сад могу да постујем своју песму без коментара на претходну?А иначе,морам да прокоментаришем Енергијину песму,која је заиста болно реална,мада је мрачна,али шта друго очекивати.Иначе,свиђа ми се форма песме.
Парабола
Деца хоће да одрасту
да би могли да буду самостални;
Младићи терају све од себе
Јер су у сада у пуној снази
и постали су главни;
Средовечни се истовремено радују пензији
и сећају своје младости;
Старци,скоро сасвим занемоћали,
више немају ни жеља ни радости
и опет им треба говорити
шта и како да раде.
Где си био,
ту си се вратио,
параболични лук се завршио.
Možeš, zašto ne. Po meni je poenta da svaka pjesma dobije bar jedan komentar, nije bitno od koga, prije nego što se nova postuje.
Što se tiče pjesme Parabola, mogu samo reći da na sažet i realan način oslikava kompletan čovjekov životni ciklus. Mada mislim da ima i staraca koji imaju tu "sreću" da umru prije nego što sasvim posenile, pa je za njih ta parabola malo manje tragična, jer su do kraja svjesni svega i mogu naći zadovoljstvo u sjećanjima i intelektualnoj aktivnosti. A ovi drugi, što skroz posenile, su stvarno tragičari. Zamisli, čitav život učiš, stičeš iskustva, i umjesto da umreš ko mudri starac, ti umreš ko blesa koja nema pojma ni o čemu.
Po meni bi najbolje bilo kad bi čovjek mogao doživjet duboku starost, ali da mu se očuva kefalo. Nije ni loše što penzioneri tuku šaha.
Ima i lijepih primjera vitalnih staraca (ali su u velikoj manjini) koji i u 80-ima i 90-ima voze kola, koriste internet i slično. Pogledaj na youtube-u
http://www.youtube.com/watch?v=HOEp-xxqu3E
Joш један позитивни пример прилично виталних стараца.:)
После холокауста
_________________
Пратећи траг мртвих тела
остављених насред пута
гледао сам да ли је међу њима
случајно и моје дете,
ту,међу мртвима.
Признајем,кукавички сам отишао
оставивши то невино биће
да се сналази по улицама.
Тада је била смена режима
и моје дете је,због презимена,
жртвовано као државни непријатељ,
као обичан број,без имена,
без будућности
у новом систему вредности.
Да пустим сузу?Ма какви.
Променио сам презиме
и од тог детета сам опрао руке,
јер,ко се режиму противи,
чекају га још горе муке.
Једино што видим као проблем-
семе ће ми се затрти...
ne mogu da odgledam klip, ovde mi je spor net, ai pretpostavljam da mogu da ocenim pesmu i bez klipa.:)
Ako je moja mracna, ova je strasno mracna- ne zbog plemena i semena, nego bez brojeva. Strasno je sto su ljudi zigosani nekakvim brojevima, imenima, prezimenima i sto postaju nesposobni za empatiju, a peru ruke od najgorih stvari, i zivot postaje puka borba za sopstveni opstanak. Pesma je, dakle, doobra.
Moram i svoju da prokomentarisem: svidja mi se kako je vidite, ali moracu da vas razocaram- ovo je jedna istinita prica i sve u njoj je, od abortusa pa nadalje, istinito. Ono zbog cega je ja licno volim je sto sam uspela da je napisem u muskom rodu, a da se ne nazire da je pisala zena. Ima neke metafore u poslednjim stihovima, ali je samo moja bezgranicna empatija preneta na papir.
Pesma o jednom veselom decaku
Najvedriji osmeh deteta u letu,
zivahnost ptice u pokretu,
pozitivna energija za sve na svetu,
ovo je najsrecniji covek na svetu...
Nekada davno ona je nestala,
zivot mu dala
i otisla u raj,
barem su tako rekli,
i nije nesto sto vraca u oci sjaj,
ali…da je barem tu bio kraj…
Secate se prica o zlim vesticama?
E, takva jedna dama,
Vesta, slobodna I sama
Nejako dete je odbacila,
Bacila
Kao stvar,
Kao neki nepozeljni dar
S vencanja,
Kao nesto sto nije vredno milovanja,
I davanja, I secanja…
A otac?
Da ne ulazim mnogo u sitnice…
Reci cu samo
Otac je voleo zle vestice…
I ko kaze da je zivot surov?
I da nema dobrih ljudi?
Iz neke daleke sene
Dolaze obrisi neke zene,
koja je spremna da voli, da daje,
koja vidi kako te oci sjaje,
i da se bori, i da prkosi,
i dobro i zlo da podnosi
u ime ljubavi
prema detetu,
koje ume da voli…
I borila se, izborila se
Da njeno dete bude covek,
Da njeno dete ima nesto,
u jeku srece,
i nju je zivot odneo vesto
na autoputu Nis-Beograd,
i kako sad?
I kakav jad...
Otac ga pozva na samrti,
Da vidi zaboravljenog sina…
Kako je zivot ponekad skrt…
Otisao je da bi doziveo jos jednu smrt...
A ja vidim coveka punog (crnog) humora,
Bez trunke zlobe,
Bez trunke umora,
uvek nasmejanog, uvek u pokretu
i pomislim uvek:
„Boze, ovo je najsrecniji covek na svetu.“
opet me Nesa inspirisao, a ovo je jedna istinita prica, donekle cak i nije pesma, ali mi je draga koliko i covek kome je posvecena