-када сам имао 12 година, наговорили смо двојицу 6-о годишњака да ставе три тек рођена мачета у врећу и играју са њима фудбала (и данас ми у глави одзвања њихов очајнички мјаук)
-натјерали смо једног, такође клинца који још није био пошао у школу, да нас орално задовољава у логору којег смо направили од дасака. дјечак је то радио са великим уживањем и усхићењем, увијек вичући "вадите курчеве, вадите курчеве!!!". данас је он одрастао момак, а сви у граду га зову "Пушач"...
-једној ментално поремећеној дјевојчици смо онај шиљак на врху кишобрана гурали у вагину док нас није открила њена баба
-натјерали смо једног момка да издрка у шприц и онда смо тај шприц убризгали некој куји. рекли смо му да ће она зато родити кучиће који ће личити на њега. отрчао је кући плачући. немам појма гдје је сад тај лик.
Pa vi niste normalni, sramota evomene,do sad sam te poštovao kao čoveka i kao autora...od sada će to biti teško.
Јел` знаш ти како су се овамо дјеца понашала у рату? Немаш појма. Зато, немој ни да осуђујеш. То што смо ми радили није ништа у поређењу са оним шта су друга дјеца радила.
Не говорим ово да бих себе оправдао, већ да ти покушам то некако приближити. Ја се КАЈЕМ због свега тога. Разумијеш?
Наравно да сад, као зрео човјек, презирем све то.
На крају крајева, нисам ништа "сакрио од јавности", пробај и то, бар мало, да цијениш.
Evomene, ne beše ti lako sa takvim detinjstvom. Cenim tvoju iskrenost. Neke od ideja koje ste primenili su kao da ih je izmislio Hičkok...
- Ubila sam iz nehata svog hrčka. Stavila sam ga u otvoren kišobran i okrenut naopako na patosu i onda sam kišobran jako zavrtela, šatro da ga zabavim kao na ringišpilu. On je usled centrifuge izleteo iz kišobrana i zveknuo o zid. Al ajde da sam to jednom uradila, nego 20 puta. Nije ni čudo što je uginuo! Ali ja nekako u svom mozgu nisam kapirala da to može da ga ubije! Toliko se i dan danas kajem zbog toga, a to je bilo pre 20 godina. To je jedino toplokrvno stvorenje koje sam u životu svom ubila.
Брутално.
Ja sam ubio dva toplokrvna bića.Dugovali mi pare.
Хладнокрвно.
@evomene
cenim ja to što si ti izneo u javnost,ali čak i za rat je previše bolesno to što ste radili.
Evomene je ponovo apsolutni pobednik :)
Хвала Гемби. Значиће ми доста ове твоје ријечи у даљем бивствовању на Вукајлији.
:-)
Slažem se sa Gambyjem... a onima što se zgražaju skrećem dobronamerno pažnju da evomene sa drugrima nije dosegao krajnju instancu gnusnosti: moglo je da im padne na pamet da izdrkaju psu pa da izdrkotinu ubrizgaju klincu da vide šta će da ispadne!
Хахахахахахахаха!!!
Није јеботе, замисли да смо почели да убијамо људе - или да се убијамо између себе... А није ни таква ситуација била пуно далеко, богами...
Evomene, opusti se i boli te kurac. Svojom iskrenošću si neutralisao te svoje postupke. Kvazimoralisti mogu samo da te u'vate za jaja, jer si ti bar imao muda da priznaš!
A i oni dobro znaju šta čuvaju u svom ormaru.
Бог ће ми судити!
:-)
Евомене , а да срочиш све то лепо на папир и пошаљеш неком нашем редитељу? :)
најбоље да сад суде они који су ладили јаја и били вреће за шутирање кад су били мали (как се каже-штребери!).....
ебига младост лудост...свако има поступака који му нису на част...евомене је одрастао колико видим у таквој средини,као у осталом и сви из тог доба 90-тих,и чак ове неподопштине су мала маца каквих је било...
евомене били сте болан много досјетљива и зајебана раја :)...
Видиш, добра идеја то за сценарио.
А ЧИЧА, ја не знам јеси ли ти био овамо у рату и како је код вас било...
Ми смо овамо, нпр, вашке редовно добијали... Озбиљно
Ovo je da se naježiš, evomene.
Па најежи се, слободно...
:-)
Ау, добра тема.
Овако... Ја ћу писати о лошим стварима које сам урадио ЗАЈЕДНО са својим друштвом (тзв. рајом) из дјетињства. Напоменућу и то да сам одрастао у рату, који је у великој мјери утицао и на то да несташлуци буду морбиднији и "опакији" (јеби га, ипак смо гледали лешеве сваки дан. нпр, једном смо отворили изрешетан замрзивач у коме су била два костура, а један мој друг је играо баскет са нечијом лобањом...)
-када сам имао 12 година, наговорили смо двојицу 6-о годишњака да ставе три тек рођена мачета у врећу и играју са њима фудбала (и данас ми у глави одзвања њихов очајнички мјаук)
-у одприлике истом периоду смо наговорили једног седмогодишњака да баци мачку са врха солитера. она се залијепила за асфалт, а малом смо рекли да ће мајка због тога да му умре. касније су га родитељи водили код психолога.
-натјерали смо једног, такође клинца који још није био пошао у школу, да нас орално задовољава у логору којег смо направили од дасака. дјечак је то радио са великим уживањем и усхићењем, увијек вичући "вадите курчеве, вадите курчеве!!!". данас је он одрастао момак, а сви у граду га зову "Пушач"...
-једној ментално поремећеној дјевојчици смо онај шиљак на врху кишобрана гурали у вагину док нас није открила њена баба
-натјерали смо једног момка да издрка у шприц и онда смо тај шприц убризгали некој куји. рекли смо му да ће она зато родити кучиће који ће личити на њега. отрчао је кући плачући. немам појма гдје је сад тај лик.
-једном локалном алкосу (сада је мртав, Бог да му душу прости), који је стално лежао по улици са флашом ракије, смо се испишали у ту флашу. све је попио.
-двоје малих циганчади смо боли неким иглама од инекција које смо нашли на смећу, да видимо хоће ли им се шта десити. ништа им није било.
-у катанце од неких педесетак гаража у дворишту смо цијелу једну годину гурали чачкалице. у питању је најефикаснији начин разваљивања катанаца, немогуће је извадити дрвца. престали смо када је полиција ријешила "случај".
-запалили смо чика Боривојевог москвича. никад није сазнао ко је то урадио.
-минирали смо таблу на улазу у град, на којој је писало "Србиње", јер смо били против мијењања имена града. једна "коцка тротила" је била довољна, не само да разнесе таблу, него и да направи кратер дубине пола метра. погинула је једна крава, ни крива ни дужна. колатерална штета.
-пели смо се на кров од моје зграде да би у згради поред могли да посматрамо мајку од једног нашег друга и дркамо. наравно, и њему смо рекли за то.
-цијели хаустор од једног солитера у коме годинама није радио лифт смо били ишврљали најгаднијим псовкама које су се односиле на једног бившег друга и његову ужу породицу. сви они, и дан данас, када иду на посао или у школу могу и даље да их читају јер хаустор никада није прекречен. живе на петом спрату и до приземља им треба бар 2 минута да сиђу.
-једне године на мору, када нам је нестало новца и када нисмо имали шта да једемо и када нисмо могли да се вратимо кући, свако вече смо из дискотеке крали ташне од дјевојака у којима смо налазили по 4-5 марака којима смо могли купити по парче пице. немате појма како је гадан осјећај када ровиш по туђој ташни и преврћеш по туђој интими, бацаш у море слике нечијих најмилијих и лична документа, а из чега се јасно може видјети да су жртве биле сиромашне...
И тако, могао бих вам до сутра причати о својим догодовштинама из дјетињства, али нешто ме мрзи да пишем.
Боже, ако можеш, опрости ми. Ако не можеш, спреман сам да сносим последице.