Ђилас је након ослобођења 1945. промовисао став да су Црногорци посебна нација издвојена из етничког српства.

У листу Борба 1. маја 1945. објавио је чланак под насловом О црногорском националном питању где је тврдио да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су током историје профилисали своју посебну нацију. Међутим, сам се Ђилас временом конвертовао па се крајем 1980-их у низу интервјуа изјашњавао као Србин, али никад није порицао да Црногорци као нација заиста постоје.

Ево битнијих ставова Ђиласа у чланку од 1. маја 1945. године:

Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима... Црногорски сељаци, селећи се у друге крајеве (нарочито у Србију), преносили су дух отпора против турског (исламског!) феудализма, били су носиоци српских традиција. Са стварањем српске нације они су се, налазећи се заједно са сродним сељаштвом, када је отпочело формирање српске нације, у њу улили и са њом стопили... О формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни говора. Али из горњих чињеница су људи, који нијесу знали законе формирања нација, који нијесу схватили суштину националног питања, извукли закључак да су Црногорци „најчистији“ Срби, Црна Гора „колијевка“ српства. То је послужило као идејна основа, као оправдање за присаједињавање Црне Горе, за оспоравање националних права Црногорцима.
Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су постојали сасвим други и сви услови (територија, економска повезаност и др.), којих није било код мањина у Босни и Херцеговини. Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност. По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним...
Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих „политичких“ разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба, -Црногорци. А традиционално српство цијепају они који су хтјели да га упрљају сарадњом са окупатором, који причају о Србима (у Србији) и Црногорцима као о једном народу, а истовремено реже против Црногораца у централном државном апарату, говоре да су Црногорци гори од усташа и псују мајку црногорску дјеци која су пребачена у Београд да буду збринута.

. I Srbi su nastali od starih Slovena. Mogu da zamislim situaciju:

- Znaš šta, otče moi Pribislave, ja se odsade pišem vo Serbe, jere obećao bizantski namestnik da Serbi oslobođeni biće nameta na vosak i ovce i pšenicu i med. I prelazim u hrišćanstvo!
- Sine Prosigoje, izdade ti svoj slovenski narod, i pleme, i Svetovidovu veru, ubio te Černobog!
- A jbg, otče, nemoj gledati tako usko, uostalom, mi Serbi vazda poseban narod jesmo bili, a i ove situacije, moramo se opreti Vengrima u ratu protivu Bizanta, sila jest na strani Bizanta.