Molim Cica da pročita ovo 21

Цицо, хоћу већ пар дана да ти испирчам једну причу али увијек ме спута нешто у томе. Једном ми се страшно приспавало на дан пред испит, други пут ме јако забоље глава, трећи пут сам нашао нешто продуктивније да радим (што бих и сада могао чинити али ми се не да) а од четвртог пута на даље ко зна шта је већ било. Ко ће све то памтити?
Цијеним да је могуће да би неко ко вјерује у судбину помислио да послије сусрета са свим тим препрекама да ти се пренесе оно о чему ћеш имати прилике да читаш у редовима који слиједе, теби можда није 'записано' да икад сазнаш о томе, али ја Цицо нијесам такве сорте и одлучио сам да истрајем у намјери да те упознам са неким догађајима који су се прије пар година збили на једном од часова гинекологије у средњој медицинској школи коју сам похађао.

Ти се сада сигурно питаш какве то везе има са тобом, и вјеруј ми да то чиниш са потпуним правом, али бих те ипак замолио да наставиш са читањем овог поста јер ја искрено вјерујем да ће те ријечи које слиједе, ако не учинити бољим човјеком, онда ти бар изазвати неки осјећај задовољства сличан оном као кад кренеш да бациш кутију цигара за коју мислиш да је празна, па те од те намјере одговори лупкање посљедње преостале цигарете која је до тог тренутка вјешто избјегавала да се претвори у пепео.

Елем, не бих чинио овај пролог дужим него што би требао бити, па бих прешао на опис конкретних догађаја који су се десили те октобарске ноћи.
Сјећам се добро да је био четвртак, дан резервисан за часове професора Миличића (мада то није његово право презиме, тако ћемо га звати у овом тексту), високог човјека у раним четрдесетим годинама који уђе у кабинет у посљедњем тренутку прије него сунце зађе за околна брда. Као да је субина (ах, опет је помињем иако тако упорно тврдим да не вјерујем у њу) хтјела да нам да до знања да су све наде нас ученика, да ће час протећи без икаквих инцидената, тог тренутка ишчезле.

Професор Миличић је иначе био познат као јако строг, мада у испитивању за оцијену и није био нарочито тежак. Био је углавном и добро расположен и знао се нашалити али је ипак захтјевао одређено поштовање од стране ђака.

Ипак, независно од тога да ли је професор Миличић на час дошао расположен за понеку шалу или је једноставно само предавао градиво без много необавезног разговора са ђацима, његова предавања су, усљед њиховог садржаја, готово увијек била испраћена кикотањем стидљивих дјевојчица из прве клупе и по којим грохотом групице немирних младића чији су табор чиниле посљедње клупе до прозора.
Зашто? Па зато што је, како већ рекох горе, предавао гинекологију, грану медицине која се бави изучавањем женских репродуктивних органа, њихових функција, обољења и лијечења истих, дакле нечега на шта просјечни средњошколци углавном гледају као на табу или као на нешто крајње смијешно... Не бих искрено улазио у расправу о разлозима за такво понашање јер немам ни времена ни воље за то.

Елем, да се вратим на збивања са конкретног предавања о ком ти овдје пишем.
Након што је професор записао час и одсутне студенте, без икаквог увода је одмах почео са предавањем. Знао сам да то не мирише на добро, јер обично су часови које не би започињао са неком шалом или анегдотом знали да након краћег предавања пређу у ванредно испитивање, за које ја тог дана нијесам био спреман али то није битно за ову причу.
Оно што јако битно са друге стране, јесте оно о чему је предавао тог дана а то су били спољашњи женски полни органи, међу којима је и клиторис, којем је усљед онога што ће убрзо након почетка предавања усљедити, било посвећено можда и више пажње него што је то било потребно.

Е сад, за разлику од Хермана Мелвила, који је у 'Моби Дику' читавих пар поглавља посветио биологији одређених врста китова, ја нећу писати ни упола дуг есеј о вулви али ћу укратко у едукативне сврхе набрајати органе који је чине и рећи понешто о њиховим функцијама.

Прво имамо велике (лабиа мајора) и мале стидне усне (лабиа минора) које заједно чине лабиа-у, чија се улога првенствено огледа у заштити клиториса, уретре и предворја вагине од механичких повреда.
Поменух овдје предворје вагине (вестибулум вагинае), па да одмах кажем и нешто о њему. То је дио вулве (иначе, ако нијеси схватио до сад, вулва је заправо само назив за спољашње женске полне органе, који се могу назвати још и Органа гениталиа феминина еxтерна на латинском) на ком се налазе отвор уретре и вагине, а што се да наслутити из самог назива. Осим тога, искрено не знам шта више да кажем о њему. Чини ми се да га оивичава некаква Хартова линија, али с обзиром да ме сјећање не служи баш најбоље, боље да те не научим ништа, него да те научим погрешно.
Велике (гландулае вестибуларес мајорес) и мале вестибуларне жлијезде (гландулае вестибуларес минорес) такође чине дио вулве, а њихова функција се састоји у лучењу слузи која служи за лубрикацију исте, како би приликом полног односа пенис што лакше продро до вагине. Иначе, ове жлијезде се још називају и Бартолинијеве жлијезде, по научнику који их је први описао.
И за крај нам остају клиторис (цлиторис) и вестибуларна главица (булбус вестибулае) која је његов дио а који су најосјетљивији дио вулве, мада вјерујем да то и сам већ знаш. О њима (а нарочито о клиторису) не бих више причао јер ће им у наставку текста бити посвећено више него довољно простора.

Поменух горе да је клиторису на овом предавању посвећено вјеравтно далеко више пажње него што је професор то предвидио на свом путу од зборнице до учионице, и ево коначно стижемо до дијела приче у ком ћу ти дати одговор на питање "Зашто?".
Свакако да већ у тим годинама (тада смо ако ме сјећање добро служи имали 17 година) сви добро знају да у клиторису, уз ноторну 'Г тачку', лежи кључ довођења партнерке до оргазма, тако да је било сасвим логично очекивати да ће помињање истог измамити по који неваљали осмијех и дошаптавање између још увијек голобрадих момчића. Међутим, оно што професор Миличић није могао предвидјети јесте громогласни смијех двојице младића који су сједили у предзадњој клупи до прозора, а који је услиједио пар тренутака након што је он рекао да се клиторис назива још и дражица.

Вриједи поменути да је професор Миличић често имао обичај да сједи за катедром док предаје, те ме искрено било страх за судбину (ух, опет) Јовановића и Вујовића (опет нијесу права презимена) када се горостас придигао и у ходу ка њиховој клупи поставио питање "Што је момци? Што је толико смијешно?"
Одједном, сви у тишини блиједо гледају час у професора који се приближава предзадњој клупи, а час у Јовановића и Вујовића који више нијесу ни покушавали да се суздрже од смијања.
И онда, након пар секунди које би за неког другог на њиховом мјесту изгледале као вјечност, куцну час (не буквално) и професор се створи поред два момка зарумењена од смијеха и још једном понови пријеђашње питање - "Што је смијешно?"

У налету смијеха од којег је почео и да штуца, Вујовић није могао јасно одговорити на професорово питање, те се његове очи зауставише на Јовановићу који је дјелавао мало прибраније а који кроз зубе успје да изусти неки звук који би се дао записати као "чдржц" прије него што опет прасну у смијех.
Поглед професора Миличића сада се вратио на Вујовића који и даље није био у стању да да изјаву, али му је било јасно да се у оном "чдржц" крије одговор, пошто се стање дотичног значајније погоршало након што је чуо Јовановића како изговара ту... ријеч?

Не. То није била ријеч. То су биле ријечи, и то двије. А како то знам? Па тако што је Јовановић попут неког трагичног јунака из Шекспирових драма успио да једним ударцем стави тачку како на ову мистерију тако и на своје присуство предавању, изрекавши их. Ох, да. И то каквим тоном.
Осјетио је Јовановић да га је повукао сурови вир бунила али није се хтио бранити од њега. Вјерујем да му је у том стању свјести утапање у тај делиријум дјеловало као најбољи исход цијеле ситуације. Цијеним да му је и пријало.
Али прије него потону у потпуности, одлучи да оде као мартир и спаси нас вјечне глади за рјешењем мистерије једним посљедњим полусвијесним криком "Чича Дражица!!!" након ког га професор заједно са Вујовићем удаљи са часа.

Учионицом се заори смијех а ходником лудачки крици и тутњање који су се могли чути још бар сат времена обзиром да Вујовић и Јовановић нијесу били у стању да присуствују ни сљедећем часу. Легенда каже да се дио Јовановићеве свијести и даље котрља низ степенице.