Prođe još jedno leto, obliveno znojem, teško i vrelije od gnezda Nečastivog. Nemilosrdno sunce je spalilo polja, ostavivši nam nešto malo da prezimimo. Kao kakav razbojnik i hajduk se posle požara sakrilo iza tmurnih jesenjih oblaka, ostavivši prirodu da polako vene bez njegovih zraka.
Nozdrve je još uvek parao miris baruta, bile su željne mirisa slobode posle tolikih godina čamljenja u senci rata. Čeznule su za mirisom pečenog krompira na žaru ispod kazana, za svežinom jesenjih jutara ispunjenih mirisom jabuka koje leže u travi, okupane rosom i dugo očekivanom kišom. Rekao bi čovek da su sve brige prošle, krećemo ispočetka i uživaćemo u blagostanjima nakon što smo tuđina proterali iz otadžbine. Uvek se znalo, jednog zlog gospodara menja još gori. Tako nam se svuda razmileše razni komesari, proleteri i drugovi, izašli iz mišjih rupa pa od sebe prave bogove, a onog jedinog zaboravili i govore protiv njega. Secikese i kockari, šverceri i prevaranti, sad gospoda iako ne vole tako da se zovu, ali jednakiji od ostalih. Prave sebi novu državu, kroje je po svojoj meri, iskorišćavajući narod. Samo traže, daj, daj, daj! Brata sam dao, zbog jednog tog druga oslobodioca je stao uza zid pred švapsku pušku. Za njim ostade mlada nevesta koja umre ubrzo nakon što mu na svet donese sina. Detetu je sad četvrta godina. On je sve što imam.
Iznosio sam poslednju kotaricu kukuruza na tavan kad se začuo zvuk vozila dok se sa mukom penje uz krivudavi seoski put. Dečak se igrao kamenčićima na sred avlije dok je oko njega trčkaralo štene koje smo našli napušteno, pored puta. Oba bez oca i majke, uživali su u detinjstvu, nesvesni čovečjih muka i teškog života. Osetih hladne kapi iz olovnih oblaka na koži dok je kamion skretao u moju avliju. Tri čoveka izađoše, glatko obrijani i u dugim ruskim kaputima razgledaše dvorište.
- Ti si Milovan? - javi se jedan, komesar.
- Ja.
- Lepa ti je avlija, Milovane. Bogata.
- Neki smo radili.
- A je li? Vele mi da si ti najbolji domaćin ovde?
- Ne znam, narod priča svašta.
- Šta priča?
- Priča došlo nam veće zlo od Švaba. Al' narod ti je to, nikad mu ne valja ništa...
- Ne valja, Milovane. Ne valja kad mu zemlju pališ i pljačkaš, ne valja kad je oslobodiš i krvlju natopiš. Nego, Milovane. Vidim tebi dobro rodila njiva.
- Ma kakvi, suša sve uništila.
- I drugima je, pa su opet dali državi.
- Ti si mene oslobodio švapskih okova da me glad dokusuri?! Mnogo ste mi vi dobri i plemeniti, oslobodioci. Ne dam.
- To ti je zak...
- Ma jebo te zakon, marš mi iz avlije!
- Nemoj, Milovane, nemoj da nam se zameraš. Nemoj to...
Brzim pokretom iz futrole zablista cev revolvera i padoh licem u blato. Crna se zemlja pomeša sa crvenim. Dete plače na kiši. Zlatan lipin list pade pored mene. Jesen, sve umire.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Nezaobilazna tema prvog pismenog zadatka iz srpskog jezika, važi za sve razrede osnovne škole.I u svim razredima sastavi su gotovo isti.
" Jesen je stigla. Lišće je počelo da žuti i oada sa drveta. Dani su hladni i kišni, svi su pospani. Ulacama se širi miris ajvara..."
Ubio sam jedno živo biće.
Nisam se pomerio od tad. Nije bilo potrebe za to.
Nemojte misliti da me grize savest. Ne! Ionako je bilo pri kraju života. Napala ga je neka boleština i eto! Presudio sam mu! Olakšao muke! Bilo je to još u maju kada sam i došao ovde! Zato su me i doveli!
Sada je septembar. Ne znam koji dan po redu. Nisam nikad naučio da brojim preko dvanaest. Nisam imao prilike za to, ali mislim da je negde pri kraju, tamo gde počinje jesen i da se dan zove subota.
Gazda moj došao je po mene i izašli smo iz sobe u kojoj sam ležao. Uhvatio me čvrsto za glavu i naslonio je na kamen koji se okretao.
AAAaaaaaaaaa!!! Čoveče pa lakše to malo... Nije baš bio spretan, bio je mlad. Imao je sigurno više od dvanaest godina, možda duplo toliko.
Dobro... Ostalo je par ožiljaka na mojoj glavi. Ne boli me, i čak štaviše dobro mi stoji. Izgledam nekako opasno ovako naoštren! Ha!
Ispred nas stajalo je iskomadano telo živog bića koje me je mnogo podsećalo na ono od maja. Možda su bila braća. Ne baš rođena, ali recimo od dalje tetke. Mladi gazda uzeo je jedan oveći komad tog tela, ispravio ga, a zatim na njega stavio još jedno. Mislim da to radi zbog mene. Ipak me čuva.
Podigao me iznad glave i viknuo: "JEDAN!". U bljesku sekunde, proleteo sam kroz onaj gornji komad koji se razleteo u tri dela i zabio se u donji. Ha, kako sam jak! Cepam! Gazda je uzeo novi komad za gornji, izgovorio sledeći broj, pa sledeći i tako smo nastavili dok se nije smračilo.
Umorili smo se, a pogotovo gazda. Nije baš navikao ovoliko da radi. Mislim da je on išao u školu i da zna da broji do najvećeg broja na svetu.
Danas sam radeći sa gazdom i ja naučio da brojim. Stigli smo do dvehiljade četirsto osamdeset i tri. Sutra nastavljamo!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Svake godine nam iz Astronomskog društva "Ruđer Bošković" najavljuju kad po redu vožnje stiže jesen. A stiže uvek u sekund tačno. Zbog nje ni japanski ministar saobraćaja ne bi podneo ostavku. O harakiriju da ne govorimo. Bar za sada.
Nisam licemer, ne volim jesen. Uopšte! A i kako bih kad mi lokalna armija gačaka obavezno priredi kanonadu? Najavljuju jesen precizno kao i pomenuti astronauti. Nešto razmišljam, valjda oni kenjaju tokom cele godine, ali s jeseni kao po komandi dobijaju proliv. Bombarduju ulice, automobile, prolaznike... Sve što se nađe na putu njihovoj teškoj artiljeriji. Zlobnici, da, naziv je odgovarajući, će reći da to donosi sreću. Hm... Možda nekom koprofagu! Još ne videh srećno lice nakon takvog ataka!
Ne volim da se oblačim slojevito! Nisam glavica kupusa pa da se ogrćem jednim po jednim plaštom. Niti luka, crnog. Ili mi je pretoplo, ili se smrzavam.
Još kad krenu kiše! Da li sam obuo odgovarajuće cipele, ili ću kući "mokrih opanaka"? Ono suvo iz poznatog idioma mi ne gine! Da li će kineski kišobran izdržati jednu celu kišu?
A tek miomirisi za vreme spremanja zimnice! Snalažljive domaćice su se dokopale nekog poluizgorelog smederevca, instalirale ga u parkiću između zgrada i na prvi dimni signal se okupljaju kao Indijanci. Po ceo dan nešto peku i kuvaju, razmenjuju recepte, polemišu o količini i vrsti konzervansa i vode abrove. I verujem da je njima to najlepši i najispunjeniji deo godine. A ja sam kao klinac više voleo kad moji kupe zimnicu. Volim te jesenje plodove, ali ne i proces njihovog pripremanja.
Kako da volim nekoga ili nešto bez identiteta? Bez karakera! Stari kažu da više nema pravih godišnjih doba. Sve se polarisalo. Postoje leto i zima, a prelazi između njih su oštri i kratkotrajni pa i ne zaslužuju da nose titulu godišnjeg doba. I sam se sećam pravih godišnjih doba. Ovo danas nije ni g od godišnjeg doba. Ustvari, g možda jeste. Zbog koincidencije!
Da ne grešim dušu, u nekim drugim krajevima jesen je bivala i lepa. Čak vrlo lepa! Na primer, kod dede u selu. Ko nije video, ne može ni da zamisli takvu igru boja i oblika! Kao da je pijani slikar naivac prosuo svoje boje po platnu, a onda pokušao da ih pokupi kistovima. Pa branje lešnika i njihovo lomljenje zubima tu ispod leske, po cenu pucanja tek niklih šestica, zarad fantastičnog jezgra. Kao veverica, bokte! To je trajalo samo dan-dva godišnje, moralo se ići u školu!
Prestao sam da odlazim u selo kad su dedu rastrgle zveri. Baba kaže da je bio pijan i da je zaspao negde na ivici šume. Naravno! Treznom mu ni medved ne bi naudio! Bila je zima. Zato ne volim ni zimu!
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Ah, ta jesen, to zlatno godišnje doba...
Pa još u mom kraju! To bre nema nigde.
Ta čarobna boja sunčevih zraka koja prolazi kroz krošnje drveća... ples žutog lišća na povetarcu, poslednji koncert žaba kod potočića i sve u duhu prirode.
Brda počinju polako da se pokrivaju braon ćebetom.
Božanstveni cvrkut kanarinaca, slavuja, lokera, cajzli koji vragolasto lete na nebu, oplemenjuje dušu i telo. Ma, kao da na svakom koraku slušaš Vivaldijevu jesen. Prirodni melem za mozak.
Neubrani kukuruzi se njišu... snajke se vataju za klipeve i jedna drugu podjebavaju istim u vidu cajpera. Ali, niko se ne ljuti. Vremešne domaćice vredno sa svojim komšinicama spremaju zimnicu jer mlađe neće. Nije njima teško za svoju decu i unuci ništa. One se zezaju tako što ćoravoj Radi ubace šećer u pinđur ili Stani stave pola kila džinki u blagi ajvar.
Veselih travara je na svakom koraku. Miris livadskog cveća prosto ih opija. Svačega se tu nabere a naročito po nepristupačnim obroncima. A, zima je duga...
Drugari sa pašnjaka se rastaju sve do proleća. Ovce, krave, sitna telad, svi plaču... čak je i konjska muva pustila suzu. A u mom kraju, te živuljke su se zezale i sa kurjacima i lisicama.
I sve je to tako lepo do, otprilike, polovine oktobra. Onda krenu kiše i loše vreme...
Al' mene bole kurac, ja sam do tada već daleko na jug.
Primite puno toplih i sunčanih pozdrava sa prelepog Madagaskara
Laki lasta
Definicija pisana za takmičenje Pačija Škola
Kliše, ustaljena fraza, propala fora koja se prodaje za budzašto. Pričam ti priču o opalom lišću i vevericama po drveću... Da, vevericama, pazi slučajnosti.
Kad te neko otperja u bednom pokušaju blefa, a tako providno da vidiš kako mu ćelije u mozgu igraju rumbu dok te farba bez blama. Jednu jebem a druga mi puši samo na finjaka.
- ...I onda sam mu rekla, pa dobro, ako je već ne poznaješ, kako je mogla da ti krljne žvaku tek tako? A on će meni da je bila pijana i da pojma nema otkud ona tu i da je bila pijana. Što ustvari ima smisla, nije mi delovala baš čisto.
- Aha. Volim moj kraj u jesen. Kad sve postane braon i govna se utope u tu melanholičnu sliku... I kiše očiste moje dvorište dok spiraju suze i suze isplakane na trotoaru one noći kada sam ga poljubila. Jesen je divno godišnje doba...
- Šta pričaš bre?
- Šta šta pričam, ofarbao te k'o Sojerovi drugari tetkinu tarabu. Jesen u mom kraju. Verovatno je spremio puškicu pre toga. Nasela si na foru izlizaniju od ciganskih papuča. Sad bih ti rekla da jebeš tom idiotu sve po spisku, al' kad si već nasela daj mu dvojku za prolaz i ćuti.
