Kako sam proveo letnji raspust

Још су последњи дани школске 2012-13 наговештавали скроман и летаргичан распуст. Већина је невољно и погружено јурила оцене, проклињала просвету и разговоре започињала меланхоличним фразама попут ''Ако се икада заврши...'' и ''Једва чекам крај!''. У таквој атмосфери дочекасмо последњи дан школе који је означио још једну годину знања и слатких патњи у нашем џепу и још једну годину мање до дана када ће наше школовање бити замењено свакодневним проблемима и носталгијом за гимназијским пријатељима, девојкама и срећним и трагичним догађајима који су тај животни период обележили.

Најпосле, када и последње звоно забруји ходницима, добисмо прилику и ми, шути и обесправљени бикови, да похрлимо у стадо разјарених, једрих и рогатих, стадо које већ беше окупирало локалне кафане, кошаркашке терене и паркове или се, пак, разбежало по свакојаким селима, сизеренима црногорске и грчке обале. Врата абатона нашег личног храма приватности сада беху отворена припадницама лепшег пола. Тако су барем наше мушке главе (оне мање) размишљале и својеврсни Dictum Factum деловао је необориво и непорециво. Но, како то обично бива са латинским изрекама, њихова практична неупотребљивост показала се једнако јаком и чврстом колико и њихова вечност.

Зачудо, међу припадницима моје генерације којој је ово био последњи распуст пред онај велики након којег следе студије и, барем у нашим очима, нови живот, није било много оних који су се заносили високим циљевима које ваља испунити до септембра. Још зачуђујуће, већ крајем јуна чежња за журкама, лудовањима и опијањем свела се на мршаве договоре око заједничког летовања, договоре који у старту беху осуђени на заборав. Почетак јула свакако је прошао у знаку мог 18. рођендана који сам, у свом стилу и противно новој моди, провео са најближим другарима и другарицама немилосрдно, свирепо и скоро садистички сатирући јетру ракијештином и пивом и смејући се неартикулисаним звуцима које испуштаху драге ми особе. Вреди истаћи да ми је лична карта, тј. улазница за Моцарт, отворила широм врата света коцке и других порока о којима не бих. Свима познат период када се готово сви познаници рабеже по морима и селима ја сам искористио да и сам проведем који дан на селу код мојих. У друштву две године старијег рођака обишао сам мање-више све кафане Западне Србије и турнеју крунисао посве неинтелигентим ваљањем у јами крај пута које се и далеко искуснијим сељанима чинило као претеривање и које је тек повремено имало антропоморфистичке одлике.

Август сам, није далеко од истине, цео преспавао. Бдење над рачунаром до осам ујутру и устајање у касним поподневним сатима моји другари су окарактерисали као сулудо и бесмислено, но све је кристално јасно када укажем на својеврстан апсруд – нисам се могао срести са другом јер током дана није било минута када смо обојица истовремено били будни. Тек тада човек постане свестан релативности времена. Пред сам крај распуста коначно сам ушао у форму и навио биолошки сат. Последње августовске, као и прве септембарске дане, провео сам читајући лектиру од 2500 страница, тако да пишем под јаким утиском исте (још увек непрочитане).

Све у свему, извесном се показала болна чињеница да живот тече брзо и да ће тећи још брже. Време пролази и ту смо немоћни да ишта учинимо. Да не буде да је то главни и једини утисак, нестрпљиво ишчекујем матурску екскурзију и чари које доноси (узеше нам 420 евра за новембар!).