Kako sam proveo letnji raspust

Распуст, период када се човек одлучи од брига, обавеза, ужива у сунцу, иде на летовање, море, базене, како је ко у могућности. Права идила што би се рекло. Па, бар јесте за већину људи, макар на површини.

Сасвим неприметно дошло је лето, миц по миц, дан по дан. Постајало је све топлије, дани су дужали, одећа постајала све оскуднија. Искрено, тада све то нисам ни примећивао, увиђам то сада из ове ретроспективе када одахнем на тренутак од брига, бола у души, колотечине која не оставља места саморефлексији. Дошао је и распуст за школарце, болео ме је курац баш за то, не идем у школу, немам клинце који иду у школу, свакако нећу да излазим у град, идем на море и јурим пичке па да би та информација била релевантна за мене. Шта више мрзим тај период, то значи да је лето у јеку, температуре се пењу сваког дана до тренутка када постају несносне. Ноћу не може да се спава од врућине а и од створења за које само Бог зна зашто их је стварио, који је смисао њихове егзистенције ја не знам. Ха, смисао... Који је смисао мог јебеног живота. Спавам до дванаест сати ујутро, онда следи "јутарња" рутина, пишање, прање зуба, умивање, доручак, потом одлазак у собу и спремање испита. Не могу да се сконцентришем на учење, стога пустам тв. На тевеу иде нека класична романтична комедија, на крају, као и увек, заљубљени пар завршава у загрљају и изгледају као да им ништа не може пореметити срећу коју имају. Овај наизглед свакодневни догађај изазива у мени буру осећања. То двоје младих се воле. Како изгледа бити вољен, имати неког поред себе, осећати топлину њиховог додира, будити се јутрима поред њих, знати да је неко увек уз тебе, имати породицу са том особом, наставити себе у њиховим лицима, имати руже у децембру...
Кнедла ми застаје у грлу, покушавам да потиснем те мисли из своје главе оријентишући се на друге активности, али не, оне не желе да оду, ја не желим да оду. Падам у очајање. Плачем. Плачем ноћу у кревету као мало дете, испод покривача, да нико не чује, нико не види, моју грубу и хладну спољашњост која плаче, која се растопила, која је огрезла у очајању и болу. Који је смисао оваквог живота, празног, хладног, досадног, једноличног живота. Да ли је као и оном комарцу који ми не да сна на очи, бесциљност. Егзистирам само разочаравајући и растужујући своју породицу која ме гледа како ми године пролазе и како сваког дана све више венем. Да ли виде? Можда и не, моја хладна фасада не открива ништа. И тако дани пролазе а вечита зима се населила у моју душу, немам елана ни воље за било чим. Доста је било.

Када будете читали ово мене више неће бити међу вама. Јелена, волео сам те, знам да ово неће доћи до тебе, али ово је први пут да сам икада негде то испољио, изјавио љубав, можда је то и био мој проблем. Одох сада на мој вечни летњи распуст.