Kako sam proveo letnji raspust

Raspust, period kada se čovek odluči od briga, obaveza, uživa u suncu, ide na letovanje, more, bazene, kako je ko u mogućnosti. Prava idila što bi se reklo. Pa, bar jeste za većinu ljudi, makar na površini.

Sasvim neprimetno došlo je leto, mic po mic, dan po dan. Postajalo je sve toplije, dani su dužali, odeća postajala sve oskudnija. Iskreno, tada sve to nisam ni primećivao, uviđam to sada iz ove retrospektive kada odahnem na trenutak od briga, bola u duši, kolotečine koja ne ostavlja mesta samorefleksiji. Došao je i raspust za školarce, boleo me je kurac baš za to, ne idem u školu, nemam klince koji idu u školu, svakako neću da izlazim u grad, idem na more i jurim pičke pa da bi ta informacija bila relevantna za mene. Šta više mrzim taj period, to znači da je leto u jeku, temperature se penju svakog dana do trenutka kada postaju nesnosne. Noću ne može da se spava od vrućine a i od stvorenja za koje samo Bog zna zašto ih je stvario, koji je smisao njihove egzistencije ja ne znam. Ha, smisao... Koji je smisao mog jebenog života. Spavam do dvanaest sati ujutro, onda sledi "jutarnja" rutina, pišanje, pranje zuba, umivanje, doručak, potom odlazak u sobu i spremanje ispita. Ne mogu da se skoncentrišem na učenje, stoga pustam tv. Na teveu ide neka klasična romantična komedija, na kraju, kao i uvek, zaljubljeni par završava u zagrljaju i izgledaju kao da im ništa ne može poremetiti sreću koju imaju. Ovaj naizgled svakodnevni događaj izaziva u meni buru osećanja. To dvoje mladih se vole. Kako izgleda biti voljen, imati nekog pored sebe, osećati toplinu njihovog dodira, buditi se jutrima pored njih, znati da je neko uvek uz tebe, imati porodicu sa tom osobom, nastaviti sebe u njihovim licima, imati ruže u decembru...
Knedla mi zastaje u grlu, pokušavam da potisnem te misli iz svoje glave orijentišući se na druge aktivnosti, ali ne, one ne žele da odu, ja ne želim da odu. Padam u očajanje. Plačem. Plačem noću u krevetu kao malo dete, ispod pokrivača, da niko ne čuje, niko ne vidi, moju grubu i hladnu spoljašnjost koja plače, koja se rastopila, koja je ogrezla u očajanju i bolu. Koji je smisao ovakvog života, praznog, hladnog, dosadnog, jednoličnog života. Da li je kao i onom komarcu koji mi ne da sna na oči, besciljnost. Egzistiram samo razočaravajući i rastužujući svoju porodicu koja me gleda kako mi godine prolaze i kako svakog dana sve više venem. Da li vide? Možda i ne, moja hladna fasada ne otkriva ništa. I tako dani prolaze a večita zima se naselila u moju dušu, nemam elana ni volje za bilo čim. Dosta je bilo.

Kada budete čitali ovo mene više neće biti među vama. Jelena, voleo sam te, znam da ovo neće doći do tebe, ali ovo je prvi put da sam ikada negde to ispoljio, izjavio ljubav, možda je to i bio moj problem. Odoh sada na moj večni letnji raspust.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola"