Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.
Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.
I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Kamo sreće da te roditelji nisu ubeđivali da izađeš napolje. Sva zla se dešavaju napolju!
:(