Kako sam proveo letnji raspust

Da li vam je poznat onaj trik sa kartama, kada mađioničar prođe brzo špilom i kaže da zapamtiš jednu kartu? Sad postoji fora, da on namesti da kako prolazi kroz špil, da se na jednoj karti zadrži jednu nanosekundu duže i na taj način on ustvari upravlja tvojim odabirom karte. I naravno uvek pogodi.

E sad zamislite letnji raspust kao špil karata. A mađioničar, e to je moj mozak. Kada sam video temu za takmičenje, prošao sam brzo kroz karte da vidim šta bi bilo najbolje da pišem. Primetio sam, da kad god prođem, da mi se jedan događaj, jedna karta konstantno duže zadržava u sivim ćelijama mozga. Nije nešto preterano, ali sigurno postoji neka dublja slika, koju moj mozak želi da mi pokaže, a koju ja još nisam video.

Moja karta je negde na sredini špila. Na sredini jula...

Naime, bio je lep, sunčani, bez oblaka, divni, lepršavi dan jula, kao i u svakoj priči. Ja sam stajao za tezgom i smarao se zato što prodaja i nije išla nešto tog dana. Upao sam u neka razmišljanja, kada sam primetijo dve pojave koje dolaze blizu tezgi. Bila su to dva skoro identična brata blizanci, koji su svirali za milostinju naroda. Čuo sam za njih i ranije, ali ih zaista nikada nisam video ni slušao.

Obojica su bili crnomanjasti, sa krupnim crnim očima i malko oborenom vilicom. Oči su bile takve da su licu davale neki tužan izgled. Mučenički. Lice im je oivičavala duga crna kosa, vezana u rep u visini ramena, dajući im još ubogiji izgled. Ali obojica su bili slatko nasmejana, onako detinje. Rekao sam da su skoro isti jer je jednom od njih, verovatno od rođenja, leva ruka bila tanja i suvlja od druge, a prsti koji su bili ukočeni su davali izled kašike.

Taj sa zakržljalom rukom je svirao lupajući u drvenu kutiju na kojoj je sedeo, a drugi je svirao na frulici.

Frulaš je dao znak i počeli su da sviraju...

Ako je klavir instrument srca, onda je frulica instrument duše. Visoki tonovi koje je proizvodila, zajedno sa zvukom bubnja u pozadini, kao da je budila ono neiskvareno u svima nama. Frulica kod tog dečka, siguran sam da je to ona na koju je mislio Mocart. Bila je čarobna. Ne bih previše da preterujem, ali zaista je zvučalo božanstveno. Zvuk se razlivao po trgu i rušio fasade užurbanih poslovnih ljudi, koji bi pomalo zastali i dali koji dinar. Kada sam ih gledao, pala mi je na pamet Aska, koja je radila ono što najbolje zna kako bi preživela.

Ali. Uvek postoji ali...

Znate priču o kravi koja da deset litara mleka, a zatim se ritne i sve to prospe. E to se tada dogodilo. S tim što me je krava usput i šutnula.

Nakon sat vremena sviranja, su prestali i počeli da se pakuju. Jedan od njih je uzeo one pare da pobroji. I po osmehu na njegovom licu rekao bih da je bio zadovoljan sumom koju su danas dobili. Biće im dovoljno da pregrme dan, pomislio sam. A onda sam video ovog drugog, koji je seo i izvadio nešto iz torbe. Izvadio je tablet, veličine mog jebenog monitora...

Izgleda da smo ipak mi ti koji su igrali kako ONI sviraju. A sviraju. Božanstveno.

I dalje nisam siguran zašto mi se ova karta stalno pojavljuje u glavi. Možda zato što sam verovao da ipak nisu svi ljudi pokvareni. Mislio sam da sam ih pročitao, a ustvari sam bio hipnotisan. Mislio sam da više ništa ne može da me iznenadi.

Možda i dalje postoji deo malog i naivnog deteta u meni koje ne veruje u zlo. Ali verujem da je i ono pobeglo tog dana.

Definicija napisana za Pačiju školu.