Osoba kod koje i nepokretna imovina postane pokretna.

Kavijar radničke klase. Obično se nalazi u obliku podeblje salame ili kobasice. Najčešća upotreba je rano ujutru, odmah posle prve kafe. Puno dejstvo dobija u vozilima gradskog prevoza, kada zeludac konzumatora počne da vari. Primećeno je da u kombinaciji sa gaziranim napitkom, a posebno pivom Podriguša poprima i određeni audio oblik u vidu glasnog i svima sipatičnog podriga.

Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.

Jebo bi je.

Mit, legenda ili tako neka pička materina koja se prepričavala davnih 80tih. Sem što je potvrđeno da je ima u beloj kući, priča se da je postojala policijska stanica u Srbiji koja je posedovala istu ali problem je bio što su svi pričali o njoj a niko nije mogao tačno da kaže gde je ona. Kažu da je ispitivanje u njoj bio fetiš svakog inspektora. Ispitivanje u njoj je bio luksuz koji su samo retki kriminalci mogli da priušte sebi jer je omogućavala praznik za sva čula.

Kako priča kaže, ceo enterijer se sadržao od jedne drvene stolice na koju bi srećnik sedao gde bi se uz pomoć enterijera i pomoćnih sredstava istina bila izvlačena iz njega. Kažu da je sam oblik sobe bio zaslužan za neverovatnu moć izvlačenja istine iz čoveka. Proces ispitivanja bi se sadržao u tome što posle dva-tri sata dobrog prebijanja, ispitanik bi bio upitan da stane u ćošak, kada bi ispitanik rekao da u sobi nema ćoška onda bi dobio jos jednu dozu lomljenja kostiju zato što zajebava službena lica u obavljanju dužnosti i ne izvršava zapovesti.

Kad bi se završilo to lomljenje, ispitanik bi opet seo u stolicu (ako bi mu trenutno stanje dozvolilo) i posle par minuta bi opet bio upitan (pod uslovom da još nije progovorio o svojim zlodelima) da stane u ćošak. Pošto je znao šta ga čeka ako ne stane, on bi stao pored zida u nadi da će se spasiti. Posle takvog dela, opet bi bio upitan zašto zajebava službena lica u obaljanju dužnosti jer je očito da ta soba nema ćoškova. Posle toga bi sledila još jedna porcija po rebrima i kičmi a ako ni onda ne progovori proces bi se resetovao i krećao od početka sve dok ispitanik ne progovori i reši sebe ove bezizlazne situacije.

Televizor ostavljen sa malom decom bez nadzora.

Kaže se za veoma ružnu osobu ženskog pola.

Svakodnevnica jednog narko bosa.

Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.

Verbalni buldožer. Suptilan k'o kramp, pizdurina u muškim cipelama. Udara gde najviše boli, ali ne zato što može, već zato što drugačije ne zna. Dođe iznenada k' herpes, po žrtvi razmaže svoje prosto prošireno vnugo, pa ode. Šukno je frustraciju po nekom drugom, za danas je miran pa kući neće morati da žvaće kurton i drka na voditelja najslabije karike.

Njegov problem je nerešiv. Probala je već mama da ga dovede u red terapijama i ćale kablom od pegle. Ništa-ne vredi. Ulubi mu neko katkad lobanju i kaže nemoj da se ponovi, ali isto džaba. Ponoviće se.

Kramp je kramp. Slomiti ga ne možeš, neće biti elegantan čime god da ga okitiš. Ružan je i proizvodi tupe svuke. Sposoban za jednu jedinu svar, šta udari-to pukne.

Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.

Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.

Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.

Pokušaj elektrotehničara da objasni devojci koliko mu znači.

Omašeni šamar. Kad ćale krene da te opizdi al promaši i krne samo po kosi ili temenu.

Очувана, негована жена са годинама изнад 40. Права правцата милфача. Изузев подбрадка и шака, ни по чему се не разликује од двадесетогодишњакиња.

Kao prvo da kažem, žene, ovo nije Hladni rat! Nije Berlin 1967, a vi morate govorom tela da prenesete poruku o lokaciji sovjetskih raketa, zagorelom balvanu kojem taj trzaj vašeg ramena ama baš ništa ne znači.Najdvosmislenija stvar na svetu. Ne mora sve da bude toliko diskretno. Uzmite u obzir činjenicu mi NE UMEMO da čitamo između redova. Način na koji držite piće, sklanjate pogled, naginjete tela, naglašavate pojedine reči, naše sive ćelije ne nadražuje ni malo. Zaslepljeni smo picom. Koristite ili reči, ili gestikulaciju pariskih profesionalki. U suprotnom, od koitusa ništa.

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Jedan od boljih načina da iole mudar čovek stavi do znanja svojim sagovornicima da su ispod njega po nivou inteligencije.

Onaj koji se češlja maramicom.