Naime, kada su zagoreli engleski humanitarci i doktori (jer njihove plavokrvne frigidne kučke nisu redovno davale pičke) krajem '70ih i početkom '80tih godina prošlog veka išli šatro da pomažu lokalnoj bedi u Kongu i Nigeriji, a ovamo su prcali svaku iole zgodnu crnkinju (a što da ne pak, ima se može se), naravno da su morali da zakače neku veneričnu bolest. Iako su znali za to, njih je boleo kurac (i to ne samo od silnog kresanja crnkinja), jer su oni bili nenadjebivi, u fazonu - ovi crnci nisu nikad čuli za penicilin i aspirin pa zato i umiru ko žuti, mi bre lečimo i malariju! Ehej, malariju!
Ali kurac, maj čebs, nisi znao još za AIDS, i period inkubacije, pa si u pabovima vatao mlade studentkinje, jebao, lizao čmar tamo nekom francuskom turisti pederčiću, koji se posle vratio u zavičaj da obrađuje vinograd kod oca i strica koji ga je od malena seksualno zlostavljao.
Pa je taj isti pederčić otišao u Pariz da nađe ženu svog života, jer mu je ćale reko da mora da nastavi porodičnu lozu, oće čovek unučiće da ljulja. On i jeste navatao neku, oće devojka, što da ne. Ima pare, vinograde, sad što je on derpe, nema veze. Naći će ona već jebača.
I našla ga je. Neki Nemac što vozi stodvestrojku i kupuje kvalitetna vina od njenog svekra. A taj Nemac već ima ženu. Neku što mu zet namestio. Fina ženica. Ali kurac! Nemica je to! Jebe se ko štuka! Radodajka!
Jebala se sa Milunom, gastabajterom iz Donjeg Mudova, čovekom koji nikad pičku nije video u rodnom selu. Došao iz bede u Minhen, iz traktora seo u Opel Askonu. Radi za 400DM nedeljno u nekom magacinu i to kod gazde što kupuje vina direkt iz Francuske! A nije čak ni ružan, onako, lepuškast mladić. Zapao gazdarici za oko.
Došao posle godinu dana u rodno selo. Usput pojebao kurvu iz Slovenije.
Iskopao temelj za kuću od zarađenih marona. Napravio najveću kuću u selu. Sa tri sprata i fontanom ispred. Oženio se. Dobio decu. Kasnije opalio neku gostujuću pevaljku u kafani...
Nisi ti kriv Milune, krivi su oni Englezi...

Nelson Mandela

Безбедносни уређај у комшијином аутомобилу, чија је сврха постојања да пробуди тебе, не би ли ти пробудио комшију и јавио му да нешто није у реду.

Glumci.

"Znate, ja se za svaku ulogu intenzivno pripremam!"
-Jok, ostali se uopšte ne pripremaju da obave svoj posao.

"Znate, ja veoma teško izlazim iz uloge!"
-Ma vatrogasac kada natakne opremu i pogasi nekakav požar, on se posle skine za sekund i ode kući da se igra sa decom, ko da ništa nije bilo!

"Znate, izlazak na scenu je veoma stresan!"
-Da, da, eto i neurohirug kad radi nije baš u nikakvom stresu dok prčka po tuđem mozgu...

"Mi, umetnici, smo posebno osetljivi na nepravdu!"
-Ne, mi neumetnici to ne primećujemo. Nama je baš super kada nas maltretiraju.

"Neke uloge su jako zahtevne!"
-Pa i kasirka ima ceo zahtevan red nadrndanih ljudi na kasi baš svaki dan.

"Ipak, mi pomažemo ljudima kroz svoje filmove, predstave..."
-Svakom od nas je Baba Sera (na svom radnom mestu) bila nekada neprocenjiva.
Posebno ako je pedantna.

Svaka druga mašina.

Десети круг пакла.

Fudbal je razbibriga za dve vrste muškaraca. Za one koji nemaju devojke i za one koji imaju žene.

Wallpaper nečijeg uma. Ono što krasi tu osobu i čemu se divimo, sve dok ne saznamo da se ispod svega toga krije pentium kec.

Pojava da svakih 50 godina obraćanje nepoznatoj osobi postaje jedan stepen intimnije.

Najpoznatiji izvozni artikl NR Kine.

Neke žene steknu to besplatno u pubertetu, a neke za to moraju kasnije da doplaćuju.

Tip koji pogleda jedan dokumentarac i onda je spreman da se pretvori u Hajda iz veselih 70-ih i da celom svetu objašnjava pravu istinu koju su oni suviše slepi da vide. Na nekoj objektivnoj skali iritantnosti (od 1 alimpićke do 10 alimpićki) veselio bi se na čelu iznad mtv bendića koji furaju crvene kravatice a tik ispod onih šarenih reklama za ajpod i jebene AliMekbil. Doduše ruku na srce nećete ga na prvu prepoznati među svetom jer je mirne ćudi i uljudan sve dok ne provali da niste kao on latentno lobotomisani od strane Pitera Džouzefa i Zeitgeista i da ne kapirate da oni u stvari noću Amerima stavljaju čipove između prstiju i da im ispaljuju gudru iz satelita u supu, tada će mu iskočiti žila besa na čelu i biće spreman da vam satima prducka o pravoj istini, ljudima iza zavese, i tome kako treba da ugasimo televizor i upalimo mozak i da ne kupujemo naftu jer od tih para teraju Mijanmarsku decu da prave patike.

U kategoriji onih koji zaziru od jednog ekstrema, pa zato odlaze u drugi ali beskrajno gluplji, Cajtgajst revolucionari su ipak male mace u odnosu na hipike, arafatkaše, zalagače za prava životinja i aktiviste za da se deca ne biju već da se vaspitavaju nežnim rečima i milosnim pogledima, sve zajedno idealne kandidate za jedno krstarenje sa startom u Duizburgu a ciljem u Grebenu Lorilaj.

Iz svega ovoga se izuzimaju fanovi Digitalnog anđela, kojima je taj film ipak neko najverovatnije slučajno poturio između Nodija, Fifi cvetića i Dore čizmice.

Кад нам се дигне.

Заправо, у свести разних институција, организација и компанија најкраћи могући рок је најрастегљивији могући појам у пословању. Можете да молите, кумите, бајате, клечите на кукурузу, дубите на глави, њихова уговорна обавеза је "најкраћи могући рок" и ћао!

А ако вас занима шта је за њих могуће, гвирните у суљпа.

Situacija kada se zakačiš sa nekim, samouvereno izvadiš leptir, krećeš da ga vrtiš sa osmehom, a lik sa kojim si se zakačio, sa još većim osmehom potegne tetku.
Što si vrteo, vrteo si.

Kada ti seks ide od ruke.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Trip koji se ponekad javi bilo silazeći niz stepenice ili penjući se uz njih.
I to baš one stepenice koje svakodnevno prelaziš i znaš ih napamet.

Farmerke par brojeva veće, koje konstatno spadaju sa korisnika istih.

Једначина са више непознатих.

riba ribi riba ribu