- Е па супер, клинци код бабе, баба за деду, хехе... Него, могли бисмо да одвојимо мало времена за нас, а?
- Е, па да знаш да хоћемо. Треба да одем до фризерке, а тетка-Симка се најавила на кафу. Поподне имам и да орибам купатило. Ти би могао да се обријеш и видиш где ћеш са оним твојим мартинкама, заузимају два квадрата ходника. Биће нам супер сад кад имамо времена!
- Да, да, сигурно. Ццц...
- Што? А шта си ти мислио?

- Ово је бре душманска држава, ја десет година учио да предајем социологију, дочекасмо ту диплому са три укућана мање него кад сам био бруцош, ено слика са уписа, отац и мати са природном бојом косе, здрави, насмејани.. Сад изгледају ко да устали из гроба.. Променио сам две државе, 4 председника, 6 премијера а да нисам мрдно. Ја на биро они ме терају у курац, још ми рекли да сам нерадник а ја дошао да питам за посао. Зоран се у гробу преврће, јел за ово попио рафал, збогом Србијо ко последњи изађе нек угаси телевизор и закључа кућу двапут.

- А шта си ти мислио синовац, ће да завршиш за јебиветра, а да те неко после доживљава озбиљно, што ниси учио медицину или за инжењера па да се углавиш у дом здравља или у неку овакву фирму да ти упадне кашика у мед. Јок, он оће манекен да буде. Ти свирање курцу с катедре залуђеној омладини која не зна шта ће од беса, па студира, називаш послом? Немој да ме зајебаваш, бре. Имаш срећу што си мени запао, да те научим шта је занат и радна обавеза, и од горих сам направио људе. И немој да ме нервираш, него ми додај тај чекић да угодим ову осовину, па иди стави кафу и сипај нам по ракију, бар неку вајду од тебе да видим, попишам ти се на диплому кад не умеш ни шраф да зашрафиш. Говно једно бескорисно.

- Одмах, мајсторе.