AVNOJ

Drug Tito, partizani, jugoslovenski antifašisti: po definiciji, ljudi koji su se borili u komunističkoj vojsci Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Postoji ih više vrsta.

Jedni su jednostavno ustali da tuku Švabu kao i njihovi očevi i dedovi, u dobroj tradiciji Prvog svetskog rata. Koliko su uspeli, govori prisustvo nemačkog faktora i kapitala u našoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i ekonomiji.

Drugi su bili prosti radnici i seljaci koji su svojim instinktom pobunjenih robova osetili da je gazdama i popovima odzvonilo. Ti su tek zakukurikali pre vremena, kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“. Uživali su jedno vreme u iluziji samoupravljanja, vladavine vulgusa, pa kad shvatiše da su ipak životinje, poludeše i rasturiše sve što je imalo da se rasturi, i preživeli se danas još čude i pitaju „a gde se dedoše dobra stara vremena“.

Treći su se nasisali Marksa i kompanije, pa su verovali da učestvuju u dijalektičkom istorijskom procesu. Da nisu odbacivali Ničea kao dekadenta, shvatili bi šta znači „povratak istog“ – uostalom mogli su, da su se više trudi oko svog obrazovanja, da čitaju Pitagoru, Egipćane ili Indijce.

Četvrti su bili rusofili, pa su verovali u matušku Rusiju i njen bratski zagrljaj. I danas nas matuška materinski steže, za šta revolucija nije ni bila potrebna.

Peti su bili avangardisti, nadrealisti, zenitisti i štatijaznamštaisti, koji su verovali da je tepanje Nemaca i kapitalista umetničko delo. To je najtragičniji sloj. Takve je Staljin u Rusiji jednostavno zatro, ali neki od naših su napravili karijeru – Vučo, Popović... Državni nadrealisti. (Postoji još jedna gadna podvrsta tih, seljački oportunisti, čiji je predstavnik Dobrica Ćosić, o kome ne bih ovde baš...).

Zatim tu su bili desperadosi, strani agenti, ludaci, kriminalci, ubice i još svakakvi. Spisak je dugačak...

Nije mi jasno samo jedno: Zbog nekoliko osnovnih civilizacijskih dostignuća, kao što je leba da se jede, kao što je besplatno zdravstvo i školstvo (što uostalom danas imaju i zemlje koje i ne znaju šta to znači petokraka zvezda), kod nas su hiljade nevinih streljane, sloboda surovo ućutkivana, duh bahato gažen, ama šta sve nije činjeno – a naši ljudi još imaju potrebu da odaju „dužno priznanje socijalističkim tekovinama“!? I što se tiče „bratstva i jedinstva“, videsmo i to... Pitam se zašto se svi sećaju punih trbuha, a pune grobove i prazne mozgove zaboravljaju? (Doduše, možda ovo poslednje pitanje daje samo na sebe odgovor).