- Пријо, којим добром? Како је пријатељ Миле?
- Е мој пријаљу, камо среће да ме добро натера...
- Па шта се десило?
- Онај твој манијак нам направи белај у кући. Беше добар призетко, до јуче.
- Не разумем.
- Изгубише се јуче после ручка кад је требало да кренемо у поље. Два сата их није било. Одем ја да видим где су, а твој син иза штале разапео моју јединицу за дрљачу к'о Павле сестрицу Јелицу за четири коња, гузи је док ова једе балирану детелину и брекће к'о Фергусон уз брдо. Кренула ја да вриштим, а он ће мени "Дођи ташто да чича и тебе заоре". Наиђе ту Миле и истог момента се сруши к'о покошен. Ево још увек виђа покојног ујака Мому, а ја га кљукам Бенседином, кренуо је и да трза у лево. Зови ово твог да нам иде из куће, ђаво га однео. Одма'!
- Мамлаз један, још у средњој сам му рекао да се мане тих бандажа.