Dokaz uglađenosti, otmenosti i finoće. Statusni simbol nekadašnje visoke klase te, s razlogom, predmet nepodeljene mržnje međ‘ Srbima. Pretežno nošene od strane mladih gospodični i gospodičića ali i osušenih matroni-babuskara ( verovatno zrelih za svakodnevnu upotrebu tada još široj javnosti nedostupnog formaldehida ), bele rukavice su uživale veeeliki ugled u malom ali odabranom delu srpskog društva koje je pratilo svetske trendove i želelo da se ponaša po kodeksu čuvenog „Le bon ton francaise‘‘. Za to, pak, nisu imali previše prilika ali su ih zato izmišljali.

Elem, kako je ceo svet nezadrživo napredovao a komunizam sve više i više uzimao maha, bele rukavice su polako ali sigurno sasvim izašle iz upotrebe u Srbiji da bi svoj posleratni hleb našle u ugostiteljsko-uslužnoj delatnosti tj. na rukama školovanijih kelnera hotela „Moskve“, „Jugoslavije“ i sl. Međutim, sa srozavanjem higijenskih kriterijumima u pomenutim i sličnim objektima, nestala je i najmanja svrha za korišćenjem istih tako da su, sirote, potpuno nestale iz javnog života.

Danas se, pak, isključivo mogu videti u retkim prilikama kada gospođa Isidora Bjelica izlazi iz svoje intelektualne jazbine. Doduše, ne pomažu joj baš previše. Kao ni jebeni šešir. Zahvaljujem.

Artikal za skrivanje uprljanih ruku.