Poslednja misao sa kojom zaspete kao osmogodišnjak i prva sa kojom se budite.
Nešto što vam nikako ne treba kad imate četrdesetpet. Relativna stvar.
Svadba u prošlu subotu.
Trideseti minut besomučnog uzičkog kola i vi u njemu. Proklinjete boga kada ste ušli i molite istog da Radomir zvani “Nema šta ne znam” prvi odustane. Samo ne vi. Ko prvi odustane ostali ga gledaju popreko i ujedno mu u sebi zahvaljuju do neba.Glavna je tema zajebancije na jutarnjoj kafi u firmi.
S jedne strane vas gledaju žena i tašta, a sa druge tast i njegova tašta.
Boli vas čašica sa basketa, diskus br. 4 i 9.
Samo nekako da se izvučete, a da ne ispadnete pizda.
U tom trenutku bi menjali sva prva mesta koja ste osvojili.
I prvo mesto u streljaštvu na papirijadi u Vrnjačkoj banji .
I prvi red na zapadu protiv Bajerna.
I prvu floridu u kraju.
Odjednom muzika staje. “Nema šta ne znam” je odustao. Gotovo je. Neverica pa nalet adrenalina. Uspelo vam je. Niste prvi.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.