Jedan od normalnih crtića koji se više ne prikazuje zbog invazije pokemona i digomona.
Žargonski termin koji označava najniže rangirane pripadnike policije, poznate i pod nazivom prašinari. Naziv cipelići je nastao iz činjenice da uvek idu peške, i sanjaju službeni automobil. Njihov autoritet je ravan nuli i redovno ih puca kompleks od interventne brigade.
-E, bacaj sve, evo ih žandari..
-Ne tripuj me ludi, to su cipelići. Taj te moli da mu daš ličnu.
-Taj rad..
Još jedan od naziva za pandure.
- Brate, šta ti je, izgledaš k'o pokis'o?
- Ma pusti me, naišao na cipeliće, počeli da me leraju i skidaju na sred ulice...
Tako sponzoruše zovu momke bez auta...
Dobro, staro skloniste za radoznalu decu u kome san i stvarnost postaju jedno; cija je kapija mila i pevljiva melodija "shoe shoe shoe people..." ciji su stanovnici stare, iznosene cipele koje se svim silama bore za opstanak u starom, trulom podrumu...
Ah, Cipelici... steta sto ih vise nema...
Crtani film u kojem zenstvena pirueta ima dubok muski glas ,sto me je uvek dovodilo da razmisljam da li je ona ustvari trandza
Crtani u kojem policajac podsjeća na Ratka Mladića.
Shoo, shoo-shoo, shoo-shooooooo, shoe people...
Popkica Bebić, Devetar Cokulić, Čarli, Šljapko, Skituljko i družina. Vreme kada su se ljudi zaista trudili da naprave sjajan crtać, bez kompjuterskih animacija, CGI... vreme kada su čak i sinhronizacije radili pravi majstori, a prevodi bili umetnost za sebe. Detinjstvo je bilo bezbrižno, bez obzira na sankcije i inflaciju od 1.300.000 posto, i svi smo želeli da se makar jednom prošetamo pored čuvene Vile Promaje... a neki od nas su se potajno i ložili na Nanulinu i njene piruete.
Shoo, shoo-shoo, shoo-shooooooo, shoe people...
Kada padne noć i pogase se sva svetla oni ožive i krenu ka svom malom svetu - Cipelgradu.
Primenjivo na sve vrste noćnih ptica, koje nakon vecere u 8, negde oko pola 3 osete glad i krenu u pohod na frižider. Naravno, niko se ne sme probuditi, inače je propao ceo plan.
Šljapko Lokvić: Nema više piva!
Devetar Cokulić: Imam ja rakiju u podrumu, sad ću ja na prste da sipam po jednu čašicu.
Šljapko Lokvić: Ej, al dopuni flašu vodom da se ne primeti!
Potomci aristokratske ili manje aristokratske buržujske klase, prepoznatljivi po štrapaciranju gimnazijskim hodnicima u giljama od minimum 200 evrića. Naravno, ovde je reč o elitnim gimnazijama, a pojedinci koji odgovaraju opisu, a pritom nisu 'elitni', predstavljaju statističku grešku. Kreću se u čoporima, sinhronizovani kao vojnički marš, da bi smrtnicima stavili do znanja da je najbolja muzika za uši klaparanje njihovih skupocenih mezimaca. Omiljena bajka iz detinjstva- ''Mač u kamenu'', a sada samo mač, bez kamena i to obrnut, što im je ujedno i zaštitni znak.
