Selo na jugu Srbije, u Vlasotinačkom kraju. Poznato po neimarima.
Ovo selo prati paradoks da ima svega petstotinak stanovnika, cela opština 2500 duša, a kojeg kod zidara da pitate odakle je, kao iz puške će vam reći da je iz Crne Trave.
Srki:"Batice, gde si našao ove dunstere što ti zidaju kuću?"
Ljuba:"Brate, ne seri, Crnotravci, pa dunsteri!"
Srki:"Brate, koliko sam informisan u Crnoj Travi se ne govori jekavski."
Opština čija je jedina svrha proizvodnja: građevinskih radnika, građevinskih preduzeća i građevinskog materijala u enormnim količinama. Kada se rodite u ovoj opštini, ako ste muško daju vam čekić i ciglu, a ako ste žensko, građevinara za kog ćete da se udate ne bi li rodili novog građevinara/građevinare. Ako na nekom gradilištu čujete neki čudan dijalekt južnjačkog, znajte da društvo slobodnih zidara Crnotravaca ima svoje predstavnike na toj lokaciji. Uz Rome i Bosance, najzastupljeniji na gradilištima širom Srbije.
"Kako ti napreduje kuća? Jel si bio juče na gradilištu?"
"Pa ne napreduje loše, ali mi je nešto sumnjiv ovaj što mi radi!"
"Što? Nije valjda da drži neke plave klinke u podrumu? Mogu da se kladim da su Moldavke!"
"Ma nije bre to! Deluje mi kao da je zaposlio sve Bugare, a znaš kakvi su njihovi proizvodi! Neću da mi povetarac na proleće odnese krov ili mi mravi pojedu zid!"
"Ma nisu bre nikakvi Bugari čoveče, to su ti Crnotravci! Vidi se da nemaš pojma!"
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.