Teško ti je to, brate moj, teško... Ne znam sa čime bih mogao to da uporedim, sa kojom mukom, ovaj osećaj, ovo stanje u kojem sam. Kažu: "težak je život nas umetnika", ali da ti kažem pravo - težak je život nas muževa u tranziciji. Težak je, brate moj, težak...
Hajde to što mi sada traži polovinu svega što imam, jebeš to - stvoriću to sve ponovo. Hajde što od mene pravi tiranina, umeo sam da budem prek, da viknem i da lupim šakom o sto, doduše, kada ona to ne vidi i ne čuje (papučo! - neko iz mase). Sve bih ja to lako podneo, samo da mi barem karticu vrati, da ne moram svakoga dana da pijem koktele kada mi na mob stigne poruka sa izveštajem iz banke, kada vidim koju je svotu potrošila. Kako je krenula, neće imati šta više da mi oduzme. Grčka je moja sudbina.
Eee, brate moj, ko mi je kriv što memorijsku karticu nisam izvadio iz telefona...
Malo ljudi znam koji mogu da se pohvale da ni jedan mobilni telefon nisu izgubili, ili da im niko nikad nije maznuo to elektronsko mezimče.
Oni koji ne pripadaju ovoj grupi su brojniji, i uspešno su preboleli i najskuplje telefone, ali su zato svi zakukali za karticom.
Brojevi telefona koje više neće moći naći, poslovni kontakti, neka lepa poruka od drage osobe, a i sam broj je bio lep i lako pamtljiv. Božemoj, častili su nekog dilera da im iskopa broj identičan datumu rođenja ili tako nešto.
-Obesiću se jebešmi sve!
-Što? Šta je bilo?
-Maznuo mi neko u busu novu Ekspiriju. Nema deset minuta, i nije dostupan, naravno.
-Onu što si se izuo 500 jevreja za nju?
-Ma jebe mi se za jevreje, da mi bar karticu vrati.
-Aha, razumem te, brojevi i tako to...
-Jebe mi se i za brojeve. Memorijska brate, memorijska mi je kritična!
