Каже се за лика који може се сваким. Ко му више да, с њим ће да иде. Има он неке своје идеале, сигурно, али они настају тек после понуде.
-Матори, идемо сутра на Келте?
-Е сори, тебра, већ сам се договорио са Ћомијем и Рођом да идемо на концерт тако да оно...
-Па ми смо се договорили још пре три недеље? А и од када они слушају Келте?
-Па не, ниси ме разумео... Не идемо на Келте...
-Него?
-Па идемо на...овај...идемо на Цецу...
-На Цецу?!
-Да...
-Па од кад ти бре слушаш Цецу?!
-Што шта ми фали...мислим, шта фали Цеци?
-Фали јој 10 година робије и добре песме, ето шта! А ти као волиш те народњаке?
-Па није, ја одувек волим Цецу... Мислим никад је нисам слушао нешто али ипак је она српска мајка...
-Е мој, Крунославе, издао си ме... И колико кошта карта за то ђубре?
-Па у томе и јесте ствар. Рођин кум ради у арени тако да смо добили те три карте џабе...
-А то је, Дачићу, је ли?! Продао си се за бесплатну карту, ђубре једно дебело!
Онај што није Љајић.
Ортак који се не либи да у свакој прилици оплете углавном по народњацима, те да тиме покаже своје вокалне способности и завидно познавање текстова.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.