Svetinja. Mrtav je čovek onaj kome je dete u njemu utihnulo. Ne zna za šalu, smeh.. Zna da radi refleksno već, zgrće pare, naruči hranu i to je to. Nije to loš čovek, samo prazan. Nikada neće sesti da pogleda crtani iako ima već krš godina, prihvatiti šalu na svoj račun, igrati fudbal sa klincima i zajebavati ih, biti razdragan jer je dobio čokoladicu, neće se debilisati po kući ne bi li samo zasmejao nekoga ili reći dobar dan nepoznatoj baki i dedi na ulici, jer je tako učen kad je bio to dete. Sigurno neće.
Srećom, dete u meni je neuništivo, i često ga pustim da me vodi. Tako je savršeno u toj svojoj nesavršenosti.
A u vama?
Ono sto cuci u cosku nase licnosti cekajuci pogodnu priliku da izadje i dopusti nam na kratko ponovo uzivamo u sitnicama koje zivot pruza.
Za mene je ta prilika luna park.
