Галијина песма која нам говори да особе са хендикепом (у овом случају суфицитом горњих екстремитета) не могу да добију ни карту до Приштине.

Песма групе Галија, чији текст вуче људе да га испоштују пригодном кореографијом, такорећи, доказ како један садистички текстописац може да ти згади излазак у град.
Кад он каже "Ма дигни руку" ка небу похрле горњи екстремитети х 1. Осетиш воњ како се шири свуда око тебе, а оно једно јадно пиво почне да се мигољи по стомаку. Убрзо затим, долази на ред "ма дигни обадве", где сви испруже руке у вис по систему "бери-јабуке-бери-јабуке". Коначно ти постане јасно да оне мрље под пазухом нису ни упола наивне као што изгледају. Дрогиран испаравањима која су те запахнула са свих страна, бауљаш ка излазу или макар неком прозору да удахнеш мало свежег ваздуха и задржиш садржај стомака у стомаку. Обесхрабрен драматичношћу ситуације, иако си по опредељењу заклети анти-фолкер, молиш се у себи да крене Нада Топчагић са оним "ручице доле, ногице горе".

Hit iz 1986. godine koji izvodi grupa Galija. Jasno oslikava razliku između današnje Srbije i tadašnje Jugoslavije. Iz priče matoraca već znamo razne mitove o bivšoj Jugi, počevši od pijuckanja kafice u Trstu, do Rumuna koji su na kolenima molili za žvakaće gume, ali prostom logikom i uz pomoć ove pesme može se zaključiti da je tada bilo sasvim normalno imati kintu za kartu do Prištine. Ako nemaš pare za to, onda digni ruke od svega, jer si siromašni luzer. Danas svi hodamo sa obaDVE ruke u vazduhu i krv nam udarila u glavu, mada i da 'oćemo do Prištine, teško... Ko će da se cima, brale.