Лирска песма која доводи песника у стање бунила, те у највећем заносу опева и слави живот, барем по вујаклији.
Елем, то је у ствари када се толико одвалиш у кавани, на врхунцу пијанства извадиш последњу новчаницу из џепа, пљунеш у исту, залупиш је цигишу са хармоником по сред чела, заповедиш да ти се свира омиљена песма, и наручиш још једну туру.

Pjesma.

Svi ti glasovi u glavi, od kojih jedan vuče, drugi tjera, neki kida, drugi spaja, jedan urla, drugi piska, jednom se spoje, slože. Budu jedan. Budu ditiramb.

Ditiramb je trenutak samoće. To je trenutak nirvanične odvojenosti. Djelić sata koji se otegao, i to samo tebi. Melodija odsutnosti poluzatvorenih očiju, odzvanja i odzvanja zaobilazeći fiziku. Dionis lično, član je tvog hora. Svoje ime, darovao je tebi. Lirika ti boji unutrašnje strane kapaka. Razum nikad nije postojao. Samo glasovi, glas, grla, riječi, riječi... Glasne, čiste, čitke. Utopljene u jednu, utopljene u tebe.

Ditiramb je tvoj dar tebi. Kada nakon dana ležiš dalek, ne misleći o ičemu, osjećajući nešto brže od spokoja, nešto jače od zadovoljstva, nešto tiše od sreće. Nešto što ne prodire van granica tvog tijela i uma. Samo tvoj kutak, samo tvoja muzika. Tvoje vino i masline. I kada pokušaš da ga podijeliš, nestane.