Kad te odmah na prvoj probi KUD Abrašević folkorlnog ansambla prebace u drugi krug donji, kazneni, pun smotane dece pa tamo dok ne padnete ponaljate da divna, divna čarne oči ima sa onim retardiranim koracima. Posle, kad poodrastete Saša Popović vas gurne u baraž, ispadate prvi, pozdravljate razrednu, ona pusti suzu al svi vas brzo zaboravljaju, najmanje pregleda vaša pesma ima na jutjubu, Dušan Svilar se pravi da vas ne poznaje. Kad stasate za maturu upare vas sa Jasnom Čučković koja tašnicu drži dosta damski salište na ruci.
Pripravnik, asistent u mlaćenju, mlađi refernet, crna ovca familije, objašnjavate na slavama da postoje i drugi arheolozi osim Indijane Džonsa i da je arheologija malo drugačija ipak od antropologije.

Neće onaj lanac na bicikli da pređe na veći zupčanik pa to ti je. Ne radi menjač nešto drči pa ok je i voziti i na ovoj brzini ler zvanoj: haha brate ti si znači kao Indijana Džons taj fazon? Haha jesam eno jurim dinosaurosva jaja zelena da metem umesto očiju dragonu zmaju palavestri

Tamna strana meseca.

Prvi kanal je vrh ledenog brega, kolotok svakodnevice uz slađu kafu zapržen, kompromis pristojno serviran, sledored standardizovan, triput meri, od devet do pet, jednom seče i to uglavnom uveče - brižljivo probranim, ugodno prosečnim igranim sadržajem. Umirujuć zaključak da car, ipak, nije go. Skromno i sa ukusom.
Depresija.

Drugi je zlo i opako, modus koji neprestano kovitla u podsvesti televizora ponedeljkom ujutru dok je sam kod kuće i nema nikoga blizu. Na peščanom dnu praćakaju se takmičari svetskog prvenstva u veslanju, cvetak vila, mošti predaka, reprize trezora, Pandorina muzička kutija, kastanjete anžujskih princeza. Kajron veli, jeste li znali? Na dva sata jugoistočno od Pirota, naša je granica sa Vizantijom.
A uveče, kad zaspiš uz TV, on baritonom prošapće: mmmmmmmm…
Manija.