Сава Комуњара. У нашем сеоском фудбалском клубу задњи адут. Надимак је добио због боје црвених картона које је је добијао на свакој утакмици, а не због политичког убеђења. Кад противничка десетка почне да нам прави малу децу, уводи се Сава. Никад није играо дуже од неколико минута, односно таман толико да наведеној десетки извали ногу из дупета. Међутим, временом је изгубио значај, јер чим би противнички тренер видео Саву на терену, изводио би свог пулена а уводио неку своју мрцину да се коље са Савом што би резултирало општом тучом и прекидом утакмице.

Termin koji je svoju ekpanziju počeo pre dvadesetak godina kada se sportska teorija-strategija i taktika uobličila u nekoliko tomova, naši sportisiti u kolektivnim sportovima postizali odlične rezultate, a naši sportski komentatori bitno proširili svoj vokabular za nekoliko reči, u skladu sa trendom.
Džoker je bio uvek miljenik publike, nestašno dete ili crna ovca u ekipi, ali sposoban da u najtežim trenucima reaguje i donosi pobedu. Za petnaes’-dvaes’ minuta u stanju je da potpuno uništi protivnika, razbije ih ko malu decu i odmah postaje legenda koja traje duže od cele prve postave tima.
Taktika sa terena se ko voda prelivala u ceo klupski prostor. Predsednik kluba se dosetio da je bolje da se neke stvari o finansijama i transferima najboljih igrača kažu "sa klupe" a ne iz fotelje, da neko ko već ima izgrađen dobar imidž u javnosti malo otupi radoznalu javnost„da se Vlasi ne dosete“-tako da su uglavnom treneri morali da pričaju i što znaju i ne znaju ili ne žele da znaju, jer „novinari mnogo vole da pitaju“(Velimir Ilić).