Sebicno je voleti samo jednu zenu, to znaci da zaboravljas na sve ostale kojima je potrebna tvoja ljubav i zastita...
..."Spram šalitrene i kamene večeri
opremljene nevidljivim britvama
jedan crveni neodgonetljivi rukopis
ispisuješ na mojoj koži i te rane
prekrivaju me kao odelo od plamena,
gorim ne sagorevajući, tražim vode
a u tvojim očima nema vode, ima kamenja,
a tvoje grudi, tvoja utroba, tvoja bedra
od kamena su, tvoja usta mirišu na prašinu,
tvoja usta mirišu na zatrovano vreme,
tvoje telo miriše na jamu bez izlaza,
uski prolaz ogledalâ koja ponavljaju
oči žednika, nogostup
koji se vraća uvek tački polaska,
i ti me vodiš slepog za ruku
tim tvrdokornim salama
prema središtu kruga i uspravljaš se
kao sjaj koji se ledi u sveću,
kao svetlost koja ume da zdere, očaravajuća,
kao gubilište za osuđenika,
osetljiv kao bič i stasit
kao oružje mesečevo blizanče,
dok tvoje naoštrene reči kopaju
moje grudi i pustoše ih i prazne,
otimaš mi jednu po jednu uspomenu,
zaboravio sam svoje ime, moji prijatelji
među svinjama grokću ili se kvare
dok ih sunce jede u provaliji".
Iz zbirke "Himna medju ruševinama" Oktavia Paza
DESANKA MAKSIMOVIĆ – U proleće
U proleće
dok se raduješ prvom listu na grabu,
dok pogledom pratiš pticu laku
što pod nebesa ode pravo,
misli o izmaku
mladosti i sveta
naiđu naglo, vrtoglavo.
Obuzima te osećanje,
moglo bi se zvati i tuga,
kad se srce ne bi radovalo
što će i taj pljusak munjeviti,
i ta duga,
proplanak cvetni,
maslačak, ljutići,
biti isti takvi, istovetni,
kada ti tuda ne mogneš ići.
Nizaće se lanci crvenih buba
kao davno
u travnoj porti brankovinskoj,
oko lipovih žila;
u cvetu, rumenoj čaši vinskoj,
dva stvorenjca će se zagrliti,
kao sad što su se zagrlila.
U zeleno nebo
pretvaraće maslačak livadu ranu,
u bilu će mu teći sunce,
neće znati šta će sa zlatom trava.
Kao na nebu belo runce,
kao maslačka zrele krune,
tuga mi srce razvejava.
Da mi je samo posle sto leta,
posle stotinu leta samo,
doći u onaj zakutak sveta,
da se radujem opet
klici i kaplji, kamičku riđem,
da se opijem svačim,
da zaljubljene zaobiđem,
mrava na stazi prekoračim.
Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ruke spletene ne rasplićite,
ne rastavljajte žedne zene;
i ja sam niza te staze vite,
pokraj paprati,
išla, a rojili se oko mene
vreli šapati.
Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ostanite kao da ste sreli
pticu u žbunu,
oblak koji po nebu pliva,
jutros i ja spadam
u ta stvorenja nezlobiva.
Ptico, ne beži,
i ja hoću
jutros da pevam o tom što i ti,
o svetloj daljini,
o zvezdi, nebeskoj jagorčevini;
i ja tražim jutros samoću,
u mladoj šumi bogaz skroviti.
I na mene nailazi poplava sete,
slađe od slasti,
i meni se sviđa pepeljasti
pevač na grani,
jasno mu i ja čujem srdašce:
bije li, bije.
I meni se sviđa, lepši od bašte,
Suncem obasjan vidik Srbije.
Obuzima me osećanje
velikoj nekoj radosti slično;
moglo bi se zvati rodoljublje,
da nije u njemu sve tako lično,
da se ne vezuje tako snažno
za svaku sitnicu,
biljku, kamičak, neznanu priču.
Penje se penje radosna vatra
I celo srce obuzima,
misliš ovako topla sunca
nema ni Sumatra,
nema ni stepa te rosne trave,
ni kolibri nemaju perje svetlo
što žuna ima.
Da mi je doći posle sto leta
i pogledati
kako s proleća cveće cvati,
kako duga
zaljubljeno oko brega ruku ovi;
da mi je znati
kakvi će biti ljudi novi,
kako će se životu radovati.
U proleće
kad pupoljak stane da prska,
kad se trava zagrcne rosom,
pesnika što stari zgrabi tuga;
ali tuga kojoj tuđa proleća
nisu mrska,
već žudno gleda sunčanom kosom
po svetu bilja
i blagosilja.
I kada mene ne bude bilo,
neka me opet cveće zameće
u plodove,
i neka peva zeba,
nek na sastanak Sunce zove,
nek prska pupoljak mladog neba.
Dok je proleća,
nek i pesama bude o njemu;
neka se peva o brezi, klenu,
potoku što srebrom dolinu proši,
o jutru vatrenu
i o oblaku kišonoši.
Dok je žena pesnika,
nek se u proleće peva o ljubavi,
o srcu što ga, kao plod granu,
ona polomi, do zemlje povi.
Neka niču ti topli stihovi
Kao proleće goluždravi.
Dok nam je zemlje,
dok je njenih zelenih griva,
zlatnih nedara,
hrabrosti njene gordih plima,
neka je pesnik u stih saliva,
nek večno o njoj pesama ima.
O, da mi je posle stotinu leta,
kada na srcu već nikne zova,
moći čuti
o proleću i otadžbini,
njenoj vedrini,
budućih pesnika stih nadahnuti.
Kristalno more, pesak, usamljeno, tropsko ostrvo... I neka devojčica, slatka k'o lubenica
Stratimire možeš od toga da sastaviš haiku pesmu, nije jednostavno (mada danas imaš i moderni haiku, koji ti daje više slobode) ali bi moglo ispasti odlično.
...i odmah vidi se...opet je bio grub...njegovi otisci...po njenom telu su...ne izlazi napolje...u 4 zida je...samo za tvoje oči...ona skida se...
youtube.com/watch?v=xWE2bAGPeGU
Melky kenja mi se od ovoga Melky ne može se slušati duže od par sekundi
- Hoćeš kesu?
- Melky, melky
Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživeo dosad.
Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.
Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.
Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.
Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.
Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.
Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.
Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.
Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja.
Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.
Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.
Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.
Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.
Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.
(Mariju đi Andrađi (Mário de Andrade), 1893-1945, pesnik, pisac, esejista i muzikolog, jedan od osnivača brazilskog modernizma)
Đi Andrađi?
Totali Irelevanći, izmočam ti se u usta, uh jebem li ti sve, uh uh
Uh kako te mrzim demončino jao jao
Vise ne pisem poeziju, ali se nadam nekoj kvalitetnoj i energicnoj jebacini, makar na kratko, makar bez emocija, da je pustim da se usunja pod okriljem noci, ako zeli i ako joj trebam... Ne trazim nista zauzvrat, osim da se od mene ne trazi ljubav. Ljubav nije za plastiku... Ali mom revolveru, ljubav ni ne treba. Treba mu samo vrela i vlazna picka, da me baci u pozudu i strast, dok u dubini svoje duse, ostajem kaludjer, veran jedino Bogu, i od Boga jedino i voljen.
1
Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.
2
Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.
3
Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!
4
Već godinama znam da nestajemo
3ajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.
5
Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.
6
U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.
7
Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.
8
Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.
9
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.
10
Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.
jebote, Melkijades još...ko je beše pričao da je on umro?
Verovatno sam Melkijades :)
Nosila je ona
Majicu usku
Imala je ona
sisu dobru
I još jednu je imala
Sisu dobru
Znači, sise dve
Baš dobre
Voleo sam da je gledam
A tako jebao bih je
Znamo da si ti ovaj pro-past zapato
Jedno vreme bih svako veče legao da spavam uz Lament; jeste, izuzetna je.
„Koliko, koliko još moram da budem ovde
Zatočen medju ovim sumornim predgradjima
Prostačkog duha? Gde god sada pogledam
Pomaljaju se crne ruševine moga života
Toliko sam godina ovde bio
Trošio i rasipao, i ništa nisam stekao.
Nema nove zemlje, prijatelju, nema
Novog mora, jer grad će te pratiti,
Lutaćeš istim ulicama bez kraja,
Ista duhovna predgradja klize iz mladosti
U starost,
Najzad pobele u istoj kući – grad je kavez.
Nema drugih mesta, uvek ovo
Tvoje zemaljsko pristanište, i ne postoji brod
Kojim bi pobegao od samog sebe.
Zar ne vidiš
Da baš kao što si upropastio svoj život
Na ovom jednom parčetu zemlje
Tako si upropastio sada
Njegovu vrednost svuda – po čitavoj zemlji“?
Iz Aleksandrijskog kvarteta