Pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla
predsedniku SAD Pirsu iz 1854. godine
"Kako se može kupiti ili prodati nebo ili toplina zemlje? Tako nešto potpuno nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa kako ih možemo prodati ili kupiti? Svaki delić ove zemlje svet je mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume sveti su u mislima i u životu mog naroda.
Sokovi u drveću prožeti su u sećanjima crvenog čoveka. Kada mrtvi bledoliki odu u šetnju među zvezde, zaboravljaju zemlju, koja im je dala život. Naši mrtvi nikada ne zaborave svoju predivnu zemlju, jer je ona mati crvenog čoveka.
Deo smo zemlje, i ona je deo nas. Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - to su naša braća. Stenoviti vrhovi, stočni pašnjaci, toplo ponijevo telo i čovek - sve to pripada istoj porodici.
Kad veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - on previše traži od nas. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac - mi njegova deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta.
Ova blistava voda što teče, brzacima i rekama nije samo voda, to je i krv naših predaka. Prodamo li vam zemlju, morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta, da svaki odraz u bistrom jezeru odražava događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode to je glas moga oca. Reke su naša braća - utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate da znate i da učite svoju decu da su reke naša i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili bratu.
Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isto što i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba. Zemlja mu nije brat - već neprijatelj. Kada je pokori, on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne pati zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci, i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi - ostaju zaboravljeni. Prema majci-zemlji i bratu-nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita! Njegova će pohlepa uništiti zemlju, i za sobom će ostaviti pustoš.
Ne znam. Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i što ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice.
Možda zato što smo divlji - jednostavno ne shvatam! Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo...
Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvare. I miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo uživa isti vazduh - životinje, drvo i čovek. Svima je taj vazduh potreban. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, neosetljiv je na smrad. Prodamo li vam zemlju, morate znati da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah - prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek će morati da se ponaša sa životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drukčiji život. Video sam u prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz vatrenog konja koji juri prerijom. Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz koga suklja dim može biti važniji od živog bizona, koga mi ubijamo da bismo preživeli.
Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinja nestalo, čovek bi umro od velike usamljenosti. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i ljude. Sve je u svetu povezano.
Moraćete svoju decu učiti da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu isto kao što mi učimo našu - da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju - snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju - pljuje na sebe samoga.
Zemlja ne pripada čoveku - čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac tkačnice života, već je samo vlakno u njoj. Što učini sa tkačnicom - čini sa sobom. Čak ni beli čovek, čiji bog istupi i govori s njim kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu.
Možda smo ipak braća? Videćemo...
Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove isprekidan žicama što govore? Gde su? Nema ih više. Gde je orao? Odleteo.
Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak..."
Osim Terija Pračeta, i Tolkina ja sam veliki ljubitelj Rodžera Zelaznija, i toplo preporučujem njegove ''Hronike Ambera''. Ako je iko mogao da napravi bolji šmek za naraciju jednog čarobnjaka-ratnika-princa to je bio on.
Jaooo, Hese! neko ga je spomenuo.. i Kafka!
Demijan mi je genijalan. Haha, jedna devojka me pitala koju sam knjigu od Demijana poklonila drugu za rodjendan :D Jer sam ja rekla da sam mu kupila Demijan-a. :D
Preporučujem "Nadzirači", "Sendmen" i "Helblejzer"... Znam da su stripovi, ali su ujedno jedni od najkvalitetnijih dela koje sam čitao. Onda "1984." i "Vrli novi svet". Od sf-a "Hiperion" i "Dinu". Od epske fantastike, "Točak vremena" je jako dobar, ali "Pesma leda i vatre" je nenadjebiva.
Ko voli malko opuštenije štivo, sa dosta seksa i zavera, tu je Erik van Lustbader....
Teri Pračet je baja neviđen, kao i Daglas Adams sa svojim "Autostoperski vodič kroz galaksiju" je mnooooogo dobar.
Preporučujem i "Put za Mars" od Ajdla (jedan od likova iz Monti Pajtona), i još svašta nešto, dok se setim...
pošto ovde svi govore u dve reči... onda ću samo reći, Alber Kami.
Preporučujem ljubiteljima istorijskih romana: Rouz Tremejn "Muzika i tišina";Filipa Gregori "Druga bolenova kći", "Nasleđe bolenovih" i najnoviju(ja još nisam stigla da je nađem i pročitam al pretpostavljam da nije daleko po kvalitetu od prethodne dve) "Kraljičina luda"
"...Pricaj nam o tajnim vojskama zla,o Cimone..."
"Njihova se imena ne smeju izgovoriti glasno da ne oskrvnu usne smrtnika,jer su dosle iz bezbozne tame i napale nebo,no behu isterane gnevom andjela..."
iz Dijaloga sa Hiosa
da malo promešamo karte...
Viktor igo - Čovek koji se smeje
Alister Krouli - Dnevnik uživaoca droge
Knut Hamsun - Pan
Ošo - Knjiga o ženi
Lovkraft - Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda
Preporučujem knjigu "Bog malih stvari" - Arundati Roj, na njenim koricama bi trebalo da stoji preporuka "čarobno napisano".
I da ne zaboravim "Zelena milja" Stivena Kinga, film je dobar, ali sam čitala knjigu pre filma i sve tople preporuke, zatim "Mulen ruž" - Pjer la Mir, o životu Lotreka.
На факсу смо радили детаљну анализу ''Бога малих ствари'' и препоручујем је такође, занимљиво је штиво и прилично несвакидашње. Читао сам на енглеском, језик и стил су заиста изванредни, али сам скептичан по питању квалитета превода на српски, с обзиром на то колико су издавачке куће шкрте када треба платити преводиоце, па се тог посла најчешће подухвате неки полу-приучени људи, јер је мало ко иоле озбиљан спреман да преводи целу књигу од 300 страна за 300е.
Za knjigu "Bog malih stvari" prevod je koliko toliko pristojan, ali ako se uzmu za primer prevodi Ruždijevih romana, prosto je sramota što su takvi kakvi jesu, sasvim se izgubi draž knjige, zapetljane duge rečenice i sve s brda s dola nekako...
Da, preporučujem i "Tlo pod nejnim nogama" - Salman Ruždi
Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.
Charles Bukowski
Rađen: Jedna moja avantura sa drugom mi Vojom
Ja sada posjedujem dvajest godina i studiram ekono -
miku preduzeća. Dobar sam studenat i ne koristim trikove da
bih polaga ispite, nego sve sam naučim, u studensku sobu.
Posjedujem više drugova od kojih mi se najljepše sviđa Vojo,
moj drug Vojo Šekarić, s koijem igram na fudbalu i šahu kada
nijesam s knjigom. Želim ovom prilikom da vi ispričam kako
smo ja i Vojo mi imali poginut put Budve, kad smo bili pjani,
s kolima škodom mi, od strika Zeta koi je tada bijo u ludnicu
zbog toga što je poubija sve čele staroga Vojina Bojanovića -
kralja narodnog melosa, jer su klale strinu za prkno. Do tada
sam se čudijo što je stari Vojin Bojanović - kralj narodnog
melosa strika nervira čestom izjavom da strina ima medeno
prkno. Poslije pogibije čela mi je bilo jasno.
Dogovorimo ti se ja i Vojo mi da idemo put Budve, da
bi počeli da jebemo, jer smo čuli da se dolje ljudi jebu
skoro svaku noć, a mi smo bili navikli da u Cetinje svaku noć
ništa ne jebemo, pa nas po malo i strah gušijaše, jer ne
znasmo što ne čeka. Ja rekoh da ću uzet strikovu škodu jer
strina neće primijetit, pošto od kad je striko u Kotor
(nijesam mu tio reć e je u ludnicu) stalno spava kod staroga
Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa (mislim na strinu),
pa će on vozit jer ima više godina (mislim na Voja). Te noći u
četvrtku mi se prikrasmo kući strika Zeta da bi ja ukra
ključeve od škode koi su imali privjezak od kože pa su
izgledali lijepo, a bili su u škaf od komode, đe ih je
nesrećni striko ranjavao i dok je bijo doma. Uđoh u kući koja
bi otključanijeh vrata, ka da me čekaše, a Vojo osta na izvan.
Kad uđoh čuh staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog
melosa đe stenje, ka da umire, a strina bješe čučnula pred
njim i drmaše glavu. Sigurno ga moli, mislijo sam, da oprosti
striku što mu pobi čele, a on jecaše podsjećen na pokojne
čele mu. Stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa
odjednom toliko poče da puhti da sam mislijo e će preminut,
jer ga je strina sve brže molila tj. drmala glavom. Tako o
jadu zabavljeni nijesu me mogli viđet, i ja nadjoh ključeve
(u škaf, đe sam i mislijo) i odoh iz kuće ispraćen puhtanjem i
ropcom Staroga Vojina Bojanovića - kralja narodnog melosa.
Škodu koja je bila iza kuće im, izgurasmo na džadu jedno
dvajest meričkih cenata, a onda smijući se sjedosmo u njoj,
obradovani predstojećom avanturom nam.
Vojo upali motor pomoću ključa najdužeg od sviju i uz
malo problema, sa vožnjom mu, krenusmo ka Budvi. Na jednom
mjestu gdje ljudi stoje i stopiraju kola da bi ih taj što
stane vozijo do Budve viđesmo druga Tita, nacrtanog na
stijenu, Marka Ožegovića, jedno sedam-osam balega, dvanajest
ženskih i četri putne torbe. Vojo zakoči i primi Marka
Ožegovića koi mu bijaše mijo e su komšije. Kad je stao bijo je
ugazio škodom u jednu balegu, pa nam je guma smrđelja dalje uz
put. Mene je to nerviralo. Nerviralo me i to što Vojo slabo
vozi pa se škoda tulila i drmala. Drmala su se i auta drugih
ljudi, ali ona su bila parkirana pored puta, i iz tih kola su
pud nas sijevale guzice ka lude. Ja nijesam znavao šta to
znači, pa sam iskoristijo ćutanje u škodu da bih se čudijo.
Čuđenje mi prekide primljeni nam Marko Ožegović koi predloži
da on šjedne za guverner jer je Vojo tolko loše vozijo da se
ne mogijaše trpljet. Ja podržah prijedlog i Vojovo bunjenje
izgubi smisao. Zamijeniše se za mjesta i guzice pored puta,
što sijevahu, promicaše mnogo brže. Stigosmo u Budvi i Marko
pošto parkira auto u jednu kunetu zahvali se i ode, a mi
srećni i nasmijani krenusmo za nekim ljudima, jer nijesmo
poznavali Budvu. Dobro zapamtismo kunetu đe bješe škoda da bi
je poslije mogli nać. Onim ljudima što smo ih pratili svakih
pet minutah se priključivaše poneko, tako da se uskoro od
pratilaca pretvorismo u dijo grupe koi sa začelja ne vidi đe
ide, od onih ispred što dati vide đe idu. Ja i Vojo se
gledasmo zbunjeno, ali ćutasmo jer smo bili još đeca. Uskoro
dođosmo do neke kuće koja je bila vrlo lijepa. Uđosmo u njoj,
svi zajedno, oni pred nama, mi za njima i tada viđeh e je
kuća puna žena i ljudi đe pričahu jedni s drugima. Onda neko
upali muziku iz jednijeh zidova i ljudi prilazahu ženama i
poslije kraćeg razgovora vatahu se oko pasa i počinjahu da se
polako vrto po kući, zajedno. Ponovo sam se čudijo a i Vojo
je, bar tako mislim. Onda se poslije nekoliko minutah okupi
jedno deset ljudi u jednom krugu, uzeše jedan cigar i pušahu.
Čudilo me što svi puše jedan cigar, a izgledaju tako bogati,
ali i to u nizu čuđenja prekide novo. Ovo nastupi zbog ljudi
koi nosijahu tacne s pićem i nuđahu svima pa čak i meni. Ja u
početku ne uzeh ali čoek dolazaše svako malo, i ja viđeh e je
vjerovatno ljut pa uzeh jedno piće. Vojo uradi isto. Popismo
po malo i ošjetih e je čoek bijo stvarno ljut jer je piće bilo
užasno. Bilo mi je došlo da povrnem, ali Vojo vidjevši me đe
se mrštim reče:"To je alkohol, on ti je vazda ljut, ali mi ga
trebamo pit jer ćemo izgledat stariji". Poslije sat vremena
Vojo bješe baš dobro ostarijo, ma ni mene vrijeme nije
šteđelo. Tako ostarjeli mi stekosmo sigurnost u sebi i Vojo
predloži da pokušamo da jebemo nešto, jer evo već je kasno i
mi uskoro moramo put kuće.
Složih se ali kako nijesam znao o čemu se radi, sačekah
da Vojo prvi počne. Tada on priđe jednoj curi, pričahu jedno
tri-četri minuta, povremeno se nasmijavahu, a onda se ufatiše
oko pasa i za ramena i vrćehu se po kući. Rekoh sebi:"To ti je
jebanje jadan, ajde i ti". Krenuh put jedne cure, ali nijesam
znao o čemu se priča pred jebanje pa počeh da improvizujem.
"Zdravo", rekoh.
Ona me pogleda i ne reče ništa. Ja rekoh:"Rado bih
jebao s tobom, ali ne znam o čemu se priča ispred, pa bih ako
može da jebanje odmah pane". Ona se odjedanput prenerazi, oči
joj pozeljenješe, reče:"Džukelo raspala", i dovati me iz sve
snage rukom po mudi (jai). To me zabolje i ja ponovo počeh da
se čudim. Ona odmah ode. Čuđenje prekinuh zaključkom da bez
priče nema sexa, kako ću i ja zvat jebanje kad završim
fakultet, i odlučih da dok Vojo jebe još malo ostarim čekajući
ga. On jebade još jedno desetak putah i dođe svanjavanje vrlo
blizu noći i moradnulo se i poć. Odosmo iz te čudne kuće koju
su svi unutra zvali žurka i nađosmo kunetu a u njoj i škodu
poslije jedno dva sata.
Osjetno stari ni ja ni Vojo nijesmo znali kako se
desilo to da smo se odjednom našli na hirurško-akušersko
odjeljenje u bolnicu "Adolf Visarionovič Čerčil" u predgrađu.
Rekli su nam e smo bili pljani i da smo ubili kolima u krše i
krši u kola i da smo jedva izvukli živu glavu. Škoda je bila
uništena, a ja i Vojo smo ležali po petnajest dana u bolnicu.
Kada sad razmišljam od tome pada mi na pamet kako se
Vojo često smije kada priča ljudima o tome, kao i to da, da
smo tada poginuli, ja nikad ne bih moga studirati i biti dobar
čovek. Od tada sam jebao skoro puno puta, na svakoj žurki u
domu po više puta na noć i mogu vi reć da je jednostavnije kad
čoek ima priču, a Vojo zna i neki drugi način, koi je kaže
komplikovaniji ali ljepši. Dok vam i o njemu ne napišem neku
pričicu pozdraviću ve, i viđeste li kako ja i Vojo mi imasmo
poginut.
RADENOVČIĆ SLAVUJKO VI_3
(3=) potpis izbrčkan
Tema promašena !!
(Ne pominji jebanje u pismeni)
(1-)
hahahahhaha mensure bokte jel ovo zezanje il je ovo stvarno neko pisao
Voli Lem - Ponistena
Haled Hoseini - obe kjnige, ali ako moram da biram, Hiljadu cudesnih sunaca
Karlos Ruis Safon - Senka vetra (napisao je i Igru andjela, ali mi je ona nekako nedovrsena)
Marija Semjonova - Vukodav (i nastavci)
Rani Manika - Mati pirinca
Za ljubitelje zivotinja: Dzon Grogan - Marli i ja (da, film sucks, ali knjiga je divna)
Nikol Kraus - Istorija ljubavi
Недавно сам добио на препоруку књигу непознатог наслова: „Завера будала“ непознатог аутора Џона Кенедија Тула (лик нема везе са предсједником Кенедијем). Бијадох нешто сумњичав па и лијен да кренем с читањем, све данас ћу сутра ћу и признајем да бих је на крају и вратио непрочитану да ме није био блам да то признам човјеку који ми је дао управо зато да би могао о њој са мном да дискутује.
И ипак кренем да је читам; како су странице одмицале, све ми је теже било да повјерујем да тако нешто држим у рукама. Да се разумјемо, можда ово није најбоља и мени најдража књига коју сам прочитао, али је свакако право мало непроцјењиво благо с којим се треба упознати.
Чак је и Поговор Волтера Персија одличан и занимљив, па за оне које занима преносим најупечатљивије дјелове:
„Можда је најбољи начин да се представи овај роман – који ме после трећег читања запањује, чак више него после првог – прича о мом првом сусрету с њим. Године 1976, док сам био наставник на Лојоли, нека непозната жена позивала ме је често телефоном. Предложила је нешто бесмислено. Имала је неколико поглавља романа и желела је да присуствује мојим предавањима. Радило се о томе да је њен син, који је, иначе, умро, раних шездесетих година написао читав роман, велики роман, и желела је да га прочитам. Зашто бих то урадио, упитао сам је. Зато што је роман одличан, рекла је.
С годинама постао сам веома вешт у избегавању онога што ми не прија. Ако је икад постојало нешто што нисам желео да урадим, то је било то: да имам посла с мајком мртвог романописцa и, што је најгоре, да морам да прочитам рукопис за који је тврдила да је одличан, а који је, како се испоставило, био веома умрљана, једва читљива копија.
Али, та жена је била упорна и некако је дошло до тога да ми она, стојећи у мом кабинету, преда позамашан рукопис. Сада већ нисам могао да се извучем; остала ми је само једна нада – да прочитам неколико страна и да оне буду толико лоше те да, чисте савести, не морам да читам даље. Обично тако и радим. У ствари, први пасус је обично довољан. Само сам се плашио да можда није довољно лош или да је тек довољно добар да ћу моарти да наставим.
У овом случају сам читао даље. И даље. У почетку разочаран што није тако лош да могу да престанем, онда с искром интересовања, потом с растућим узбуђењем, а на крају с неверицом: никако није било могуће да је тако добар. Одолећу искушењу да откријем шта ме је навело да зинем, да се смешкам, да се гласно смејем, да у чуду одмахујем главом. Боље је да читалац то сам открије.
У сваком случају, ево вам Игњација Рајлија, без премца у мени познатој литератури – изванредан аљкавац, луди Оливер Харди, дебели Дон Кихот, изопачени Тома Аквински, све у једном лику – у жестокој побуни против целог савременог доба, лежећи у фланелској пиџами у задњој спаваћој соби у улици Константинопољ у Њу Орлеансу, који између напада надутости и подригивања погрдама испуњава на десетине свезака на мале линије.
...
Његова девојка, Мирна Минкоф из Бронкса, мисли да му је потребан секс. Оно што се дешава између Мирне и Игњација не личи ни на једну мени познату мушко-женску причу.
....
Оклевам да овде употребим реч комедија – мада ово јесте комедија – јер то само упућује на смешну књигу, а овај роман је много више од тога. Сјајна, изазовна фарса фалстафских размера би био бољи опис; commedia би била ближа. И тужно је. Никад се у потпуности не зна одакле та туга извире – из трагедије у сржи Игнацијевих неописивих излива надутости и лудачких пустоловина или из трагедије која прати саму књигу.
Традедија ове књиге је трагедија њеног аутора – његовог самоубиства 1969. године, кад је имао само тридесет две године. Још већа трагедија је опус који нам је остао ускраћен. Штета што Џон Кенеди Тул није жив, здрав и што не пише. Нама не преостаје ништа друго него да се постарамо да свету читалаца постане доступна ова дивовска бурна људска трагикомедија.
Волтер Перси"
Вучји тотем, изузетна књига, не памтим да сам читао нешто боље
"Раскошна и дирљива прича о култури која више не постоји, али истовремено и моћан портрет савремене Кине и бриљантна анализа тога како ова земља види себе, свој народ и своју историју. Шездесетих година двадесетог века, млади интелектуалац из Пекинга, Чен Џен, одлази у удаљене монголске степе да живи са номадима. Тамо открива древну синергију ових људи, животиња које они чувају и дивљих вукова који лутају непрегледним равницама. Чен се упознаје са дубоком духовном везом између ових природних супарника, али и са тиме колико једни од других могу да науче. Међутим, када одјек промена у народној Републици Кини стигне из градова у степе, носећи са собом дух модерног доба, мир Ченовог усамљеничког живота нагло је уздрман и нарушена је крхка равнотежа која влада између људи и вукова."
Hronike Ambera od Rogera Zelazny-a
Točak vremena od Roberta Jordana, tople preporuke!
Емил Зола:,,Успон Ругонових'', ,,Тровачница'' и посебно ,,Жерминал'';
Николас Пилеђи:,,Goodfellas'';
Ноам Чомски:,,Контрола медија'';
Ентони Барџис:,,1984''-ово посебно препоручујем;
Емил Сиоран:,,Черечење''.
Preporučujem knigu Hadrijanov zid - Vilijem Ditrih. Odlična istorijska knjiga. Pisac je dodao malo mašte u delu za koje baš i ne postoje istorijske činjenice ali je uspeo i da dočara rimsko društvo. Ako je neko pročitao ovu knjigu voleo bih da čujem njegove utiske.