Istorija
Rekli o sajtu
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
jelena anzujska zvuci vise kao da je zivela u doba napoleona tako nesto
Valjda je imala 14
14 je legalno po ustavu srbije ako je verovati vokasiju
9
Simonida
https://i.imgflip.com/2l3xgs.jpg
https://www.youtube.com/watch?v=okQA7Bu2zm0
@Che-Vu
U suštini tačno je sve.
@Bata Sale
"Jelena Anžujska" nikad nije postojala. U pitanju je Jelena Angelina (čije je ime pogrešno pročitano kao "Jelena Angelina"). Ona je bila ćerka sremskog duke, inače Vizantinca.
čije je ime pogrešno napisano kao Jelena Angelina
Георгије Акрополит наводи да је краљ Стефан Урош I био зет угарског краља. Каснији српски родослови и летописи наводе да је краљица Јелена била ћерка угарског краља или цара Балдуина. Баба Јелене Ангелине, Јелисавета од Куртенеа, била је сестра цара Балдуина III, а супруга Ода од Монтагија и Шанлија. Отуд и онај део код архиепископа Данила "оть племене царьска, оть рода же фрѹжьска". Јелена Анжујска, са друге стране, потпуно је имагинарна личност, потпуно непосведочена у француским изворима.
jao jednom cu dati po 1000 dinara trojici doktora nauka iz istorije da jedno sat vremena trpaju cara kako nema pojma
edit: mada mislim da bi pristali i za 500
Да ли треба да ме радује што вредим скоро као тројица доктора наука, или да ме жалости што није више од три?
Da li je bila francuskinja ili madjarica, imala je 9 godina kada se udala za ovog naseg overlorda pod patronatom SPC.
Care, definitivno: Skenderbeg, Srbin, Albanac, nešto treće?
СПЦ је основана 1920.
Мислим и да нема прецизнијег податка кад је Јелена Ангелина могла бити рођена.
Одговор би био најприближнији овом другом. Пирг који је његов отац подигао у Хиландару зове се Арбанашки пирг. Али, то што је он био Албанац не значи да је његов покрет био монолитан нити албански (нити националистички).
Na Wikikikipediji pise spc osnovana 1219 - obnovljena 1920
Znaci ova spc nema kontinuitet te pecke patrijarsije koju je osnovao Sava? Valjda :/
Не постоји, нити је постојала, црквена организација која се зове "Пећка патријаршија". Када је митрополит Сава (Немањић) изборио оснивање помесне цркве у Српској земљи и Поморској (1219), та помесна црква је названа "архиепископијом српском (и поморском)", а (сада) архиепископ Сава (Немањић) је носио титулу "архиепископа српског (и поморског)"; једино када су архиепископи српски употребљавали титуле попут "архиепископ жички/пећки" јесте спољна комуникација. Оваква црква је пратила границе и титулатуру српских владара. Када је логотет Јоаникије прошао све монашке чинове за 7 дана и постао архиепископ, а потом патријарх, уведена је нова титула: "патријарх Србљем/српски"; Српска архиепископија је постала Српском патријаршијом. Оваква титулатура (уз повремено касније додавање епитета "и Грком") је опстала до пада тзв. "Српске деспотовине". С обзиром на то да помесне цркве не припадају "правим" патријаршијама (дефинисане на Четвртом васељенском сабору: Јерусалимска, Римска, Цариградска, Александријска и Антиохијска), српски патријарси су у екстерној комуникацији одржали назив "архиепископ пећки".
Шта се дешавало са српском црквом између 1459. и 1557, није познато. Чињеница је да је са падом тзв. Српске деспотовине Српска црква изгубила канонско оправдање свога постојања. Османске изворе нису интересовала црквена дешавања, а српски извори су екстремно ретки и конфузни. Пар људи је у овом периоду по свој прилици присвајало титуле "српског архиепископа" и "патријарха", али да ли су ово легитимне личности, фалсификати или нешто треће, није сасвим познато. Ни догађаји око фамозне 1557. и следећих деценија нису сасвим разјашњени. Тек, од тих година се у списима Канцеларије црквених муката јавља "Пећка патријаршија".
Канцеларија црквених муката је била служба Османског царства која је скупљала мукате (=закупе пореза) од црквених организација на тлу царства. Све што је неко требало да уради да буде признат као црквени поглавар на неком подручју је да плати мукату за одређену област. Ово је у почетку изазвало многе спорове, јер су богати људи често закупљивали области које им канонски нису припадале (тако је Охридска архиепископија по свој прилици негде у 16. веку закупила Влашку и Молдавију). Цркве су убрзо нашле modus operandi: прво би се састајао сабор који би бирао архијереја, а потом би новац био предат њему да са њим измоли берат.
Канцеларија црквених муката је лоше разликовала комплексне везе између цркава. Временом је усвојила речник којим су сви нижи архијереји (епископи, митрополити) називани "митрополитима" (па је сваки српски епископ у османском речнику био "митрополит"), а сви виши (аутокефални архиепископ, патријарх) су били "патријарси". Тако су нпр. охридски архиепископи редовно називани "охридским патријарсима". Пошто османска држава није познавала концепт етницитета у данашњем смислу, помесна Српска црква могла је бити само "Пећка" у османском речнику - и отуд "Пећка патријаршија".
Колико ми је познато, до сада није пронађено шта се дешавало са мукатама на простору пређашње тзв. Српске деспотовине до 1550-их. Неких 100 година касније један запис каже да је "Пећка патријаршија" обновљена трудом великог везира (тадашњи велики везир био је Рустем-паша Опуковић).
Од тада па до (новог?) пада, архиепископи пећки носе титулу "патријарха Србљем/српског". Са хабзбуршким освајањем територија северно од Саве и Дунава (1688-99), формирана је Крушедолска архиепископија (касније Карловачка архиепископија) на основу истих канона који су дозволили српској цркви да постане аутокефална ("црквене границе прате политичке"). Ова црквена организација формално није постала аутокефална до средине 19. века, иако је то у пракси била још од средине 18. века. Фактички губитак оволике територије, појачан губитком централних крајева данашње Србије између 1718. и 1739, вероватно је сломио финансијску основу Српске патријаршије. Српска патријаршија је, на сопствену иницијативу, 1766. изгубила аутокефалност, поставши Пећком архиепископијом (оне приче о грчким заверама против Словена су чиста фантазија; да није било Цариградске патријаршије, православна организација на територијама Српске патријаршије би се тотално распала; слично Српској патријаршији следеће године је поступила и Охридска архиепископија).
Године 1848. Карловачка митрополија је нелегално уздигла себе на ранг "Карловачке" патријаршије. Године 1879. црква у Кнежевини Србији је добила аутономију. Године 1880. православна црква у БиХ је као свог врховног покровитеља добила цара Франца Јозефа (тзв. "Конкордат из 1880" између цара Франца Јозефа и васељенског патријарха). Године 1905. краљ Никола је, противно свим законима, уставом прогласио "Црногорску православну цркву".
Тиме је српски народ живео у седам одвојених црквених организација између 1905. и 1914:
1. Београдска (аутокефална) митрополија
2. Васељенска патријаршија (простор "Старе Србије", Македоније и данашње Бугарске)
3. "Карловачка патријаршија" (области Хабзбуршке Монархије, изузев БиХ и Далмације)
4. "Црногорска православна црква"
5. "Православна црква у БиХ"
6. Далматинско-буковинска (аутокефална) митрополија (створена нелегално, спајањем новооснованих епископија у Далмацији и Буковини од стране монархије 1848)
7. "Бугарска егзархија" (која је постојала паралелно са Васељенском патријаршијом у словенским областима Османског царства, основана нелегално - притиском Руског царства)
Ове јединице (или њихови делови) су укључени у нову црквену организацију по оснивању Краљевства/Краљевине СХС. Нова патријаршија са седиштем у Београду је добила име "Српска православна црква".
dobro, to je samo tvoje mišljenje, ništa drugo
ne volim ove crkvene teme, ko klot pasulj mi deluju nekako, dosadno
daj neke zanimljive detalje kolko su bili bogati, kako su se tukli
kako su se ljudi uopste tukli pre 1000-2000-3000 godina kad nije bilo znanja boksa?
tipa sad neki bokser solidan od 80kg da se vrati u doba pre 2000 god bio bi najjaci covek na ruke na planeti
kakav je bio drustveni zivot u srbiji u doba nemanjica, ne na dvoru nego tako po tim selima i gradovima ako su postojali, za obican narod
gde su mogli da navataju nesto da karaju