Deki ovo mu dođe kao poglavlje iz nekog romana Marka Vidojkovića. :D

Deki, ovo je jako fino, ali je previše zajebantski za moj ukus. Kad bi malo stilizovao i donekle raširio (nije obavezno) ove pričice, bile bi još bolje.

PERSPEKTIVA

Taj dan počeo je kao i svaki drugi. Probudio se pre svoja dva brata. Dom im je bio ispunjen akvarijumima i kavezima sa raznim vrstama reptila. Voleo je da bude tu. Za drugo nije ni znao. Odvojeni od roditelja još na rođenju, bili su navikli na svoj život.
Ipak, nešto se promenilo. Posle popodnevne dremke, shvatio je da mesto na kom se probudio nije njegov krevet. Uspravio se i pogledao oko sebe. Sve je bilo drugačije.
Nalazio se u ćeliji. Kavezu, koji se nalazio u drugoj, daleko većoj prostoriji. Na jednom kraju prostorije nalazio se prozor sa navučenim zastorima, ali ostatak se jako teško razaznavao. U ćeliji su se nalazile posude (pretpostavio je da su za hranu i vodu) , trenutno prazne, nekakva čudna podloga i to je bilo to. Vrlo brzo je shvatio da je jedini izlaz zaključan. Šćućurio se u ugao i čekao...
Proteklo je nekoliko napetih sati u iščekivanju pre nego što se svetlo upalilo a tamničar stupio pred kavez. Beše to čovek u svojim pedesetim godinama. Nosio je naočari za vid, tankog rama, podignute tako da mu zalizuju sedu ali i dalje bujnu kosu. Beše obučen krajnje obično, onako kako biste zamislili prosečnog pedesetogodišnjaka. Čovek mu se obratio. ’’Da li si gladan, Deni? ’’ , izusti on lagano. To nije bilo zatočenikovo ime ali je shvatao da bi bilo beznadežno objašnjavati, tako da se nije bunio. ’’ Mora da jesi. Doneću ti nešto. ’’ , reče i izađe iz prostorije. Ubrzo se vratio noseći zelenu salatu i nekakav keks koje je spustio u jednu od posuda. Zatim je posegao za vratima kaveza. Gurnuo je svog zatočenika blago u stranu da ne bi istrčao napolje i izvadio drugu posudu da bi je napunio vodom. Ubrzo ju je vratio. Nasmešeno je pogledao kroz rešetke i napustio prostoriju. Zbunjeni mladi zatvorenik je navalio na hranu, halapljivo kidajući salatu u tišini.
Te večeri se čovek vratio sa dečakom. ’’Ovo je moj sin’’ , izgovorio je živahno. ’’Nadam se da će te se dobro slagati’’ . Dečak je fascinirano gledao kroz rešetke. Pružio je ruku polako. Onda je ustuknuo. Razmenio je par pogleda sa očima unutar kaveza. Onda je otišao.

Kako je vreme prolazilo, dečak i zatočenik su se sprijateljili. Šest meseci kasnije, Deni je prihvatio svoje novo ime, a dečak i njegov otac su mu čak i postali dragi (neki bi to nazvali Stokholmskim sindromom) . Povremeno je razmišljao o svojoj braći. Nadao se da znaju da je dobro. Hrana je bila raznovrsna, povremeno su ga puštali van ćelije da prošeta (ali ne daleko), a čak je dobio i spravu za vežbanje. Činilo mu se da oni stvarno žele da se on oseća kao član porodice. Ipak, i dalje je bio zbunjen u vezi sa razlogom njegovog dovođenja i zatvaranja, kao i činjenicom da ga niko nije tražio (da li je? ) .

Protekle su dve godine od dana kada se Deni našao u kavezu. Malo toga se promenilo. Zapravo, ništa sem njegovog zdravlja. Osećao se neobjašnjivo tromim, spravu za vežbanje nije koristio nedeljama, porcije hrane su mu trajale neuobičajeno drugo, a nije bio rad ni za ustaljene šetnje.
Nedelju dana kasnije zaspao je u svom kavezu i nikada se nije probudio.
Dečak je pokušavao da ga probudi. Bezuspešno. Uplakano je otrčao do oca. Otac ga je tešio, objašnjavajući mu da je to prirodno, da svima jednom dođe kraj. Kada se dečak umirio, dogovorio se s ocem da naprave sahranu. Izabrali su žutu kutiju. Smestili su telo unutra, a zatim je pokopali u zemlju iza kuće. Napravili su i mali drveni krst. Dok su se vraćali u kuću počelo je da grmi. Otac je rekao dečaku da ne bude tužan; da će kupiti novog. Dečak nije želeo drugog.

Kiša je lagano padala, razvodnjujući marker koji je na krstiću ispisivao '' Deni, najbolji hrčak ikada '' .

Isterao ga iz kafane

-Ne! Dosta! Neću to više da trpim! – povikao je Janko – Ovaj život više nema smisla. – zatim popi sedmu čašicu viljamovke. Da, bio je mrtav pijan.
Ostalim gostima kafane “Sedam listova“ ovo nije bilo ništa neobično. Janko već dvadeset godina dolazi svaki dan I priča jednu istu priču uz nekoliko čašica viljamovke. Onako smrdljiv i trbušast, uvek je sedeo sam za stolom, pio i ćutao sve dok odjednom gromko ne uzvikne. Ostalim posetiocima je bio interesantan samo u početku jer su voleli da razmenjuju mišljenja sa njim. Niko nije delio njegov izuzetno pesimistički stav o životu. Svi su u kafanu dolazili samo usput, da bi igrali karte ili sklapali važne poslovne dogovore. Janko je bio prvi koji je doživeo zlu sudbinu u njihovom malom mestu, te je stoga pokušavao da svoje brige utopi u alkoholu, ali one su plutale.
Janko je rođen u imućnoj porodici kao četvrti sin seoskog kneza Đorđa i Ane. Odmalena se učio da radi jer je Đorđe bio svestan da će njegovo nepošteno stečeno bogatstvo nestati. Zbog toga je bio izuzetno nesrećan i umro je ophrvan grižom savesti kada je Janko imao devet godina. Briga o celom domaćinstvu pala je na njegovu epileptičnu majku. Ni ona nije dugo poživela. Umrla je u trideset šestoj godini od epileptičnog napada. Brigu o celoj porodici sada je preuzeo najstariji brat David. Janko je bio mezimac svojih roditelja kao i brata Davida. Nije hteo da uči njihov zanat pa je otišao u vojnu školu. Boravak u vojnoj školi prekinuo je Veliki rat. Regrutovan je sa sedamnaest godina zajedno sa svoja tri brata. Janko je jedini preživeo povlačenje preko Albanije. Kada se vratio kući preuzeo je celo imanje kao i supruge svoje braće na izdržavanje. Od svog najboljeg druga Arona dobio je poziv da učestvuje u zelenaštvu, čime se bavila Jankova porodica. On je to odlučno odbio smatrajući da će isto toliko bogatstvo steći poštenim radom. Dovršio je vojnu školu i, pošto je bio najbolji đak, dobio je mesto profesora. Nije ni slutio koliko će mu taj posao značiti u životu.
Godine 1937., u četrdesetoj godini, oženio je Hanu, kćerku bogatog jalijskog trgovca Elijasa. Ona mu je u miraz donela veliko bogatstvo i preselila se u njegov gradić. U naredne tri godine rodila mu je dvoje dece, dečaka i devojčicu. Živeli su mirno, uživali su u životu, imali su sve što im je bilo potrebno dok se tu nije čula prva reč na nemačkom jeziku. Nisu bili obavešteni o tome šta se dešava u svetu izvan njihovog grada jer ih to nije zanimalo. Postalo mu je jasno tek kad je broj stanovnika njihovog mesta počeo naglo da se smanjuje. Počeo je još jedan rat, veći od prethodnog. Napustili su dom i otišli su u planinsku kuću da žive. Tu Nemci nisu mogli da ih nađu. Krajem rata odlučili su da se vrate, ali ih je kod kuće sačekao stravičan prizor. Veliki broj dalekih rođaka porodice Zilberg je ležao u skoro potpuno raspadnutom stanju. Janko i porodica su rešili da se vrate u planinsku kuću ali su im put preprečila četiri nemačka vojnika koji su ih naterali da uđu u voz i odveli su ih u Beograd, u koncentracioni logor Topovske šupe. Janko je jedini preživeo. Vratio se u svoj gradić, obnovio kuću i ponovo se oženio. Za ženu je uzeo Saru, devojku trideset godina mlađu od njega. Ona nije mogla da ima dece ali to nije toliko smetalo Janku jer je verovao da je konačno našao osobu koju zaista voli. Tako je mislio deset godina dok Sara nije umrla. Dobio je otkaz u vojnoj školi u koju se u međuvremenu vratio. Počeo je da se bavi starim zanatom svoje porodice, zelenaštvom. Počeo je ponovo da stiče bogatstvo ali je ceo njegov imetak progutala vatra. Ostao je bez porodice, kuće, novca, posla... Počeo je da redovno posećuje sinagogu i da živi od milostinje. Zbog zelenaštva ga veliki broj ljudi nije voleo. Svaku paru koju je dobijao počeo je da troši na alkohol, potpuno se zapusteo, pravio je budalu od sebe, narod mu se smejao ali je voleo da priča o prokletstvu Janka Zilberga, svako je znao napamet ono što je on u kafani svaki dan pričao.
Danas Janka više nema, Bog ga je isterao iz kafane pre mnogo godina, ali u "Sedam listova" čuvaju uspomenu na Janka kroz nove naraštaje pesimističnih i ogorčenih meštana koji, kao i on, pokušavaju da utope tugu u rakiji i prepričavaju svoje dogodovštine i svoj život.

Тату
Био једном један човек, и тек забаве ради, тетовирао на себи бар-код. Насумице писао линије и бројеве, мислећи: каква добра шала. И, једнога дана, отишао у Макси, дотрчало обезбеђење, и утврдили: да то није човек, већ кесица кикирикија. Јадан човек, вратили су га на раф, али нико није хтео да га купи, и најзад му је истекао рок трајања. Баш ми га је жао, тог човека.