Katanac.
Phah, prajsls. :)
Zbog radi čega je potreban?
сад је ИН писати КАТАНАЦ и "закључавати" теме па хоће да постане готиван.
ја мислим да је у људској природи да по повратку из продавнице све кесе које су донели сачувају за следећу прилику, нико никад не баца кесе, то је урезано у психу.
Taj rad, Done.
Vrlo moguće Done brate. Ja mislim da one simbolizuju nešto što nikada nećemo imati. Kao što je na Kubi plastična kesa obavezan aksesoar iako ništa ne nose u njoj.
Evo i slučaj Laszla iz Kanjiže
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:307963-Bogatstvo-iz-najlon-kese
Ја чувам те кесе из продавнице да бих имао да их ставим у канту за смеће.
Takođe, Bač.
Pazi, postoji i poremećaj - kompulsivno sakupljanje/čuvanje stvari. Počinje naivno, npr sa kesama a onda, dok se okreneš kuća ti je već zatrpana raznim neupotrebljivim đubretom.
Nemam taj poremećaj (bar ne još), jer čuvam najviše 5-6 kesa, ostalo bacam, šta će mi više.
@ Advokado
Htedoh da promenim naziv teme na kraju u Stariji živalj i gomilanje, al zaboravih.
Takođe.
Nikakva povezanost tu nije, nego potreba da se ima u šteku za svaki slučaj ako nekome treba nešto da se upakuje, baci smeće, iskoristi za ljuske od povrća, ponese nešto u goste...
Do sedamdesetih godina dvadesetog veka SFRJ je bila siromašna zemlja, zatvorena itd, plastični materijali su em bili egzotični i retki em su davali iluziju neuništivosti i zapadnog blagostanja. U siromaštvu se ništa ne baca i od govana se često i pita napravi a ljudima koji su živeli u to vreme, stvarali, zasnivali porodice ili svoje već imali to je jednostavno ušlo u naviku. "Ne bacati, zatrebaće", to je to, ima tu i fetišizma i djubretarskog mentaliteta, lanjosti da se oslobadja otpada a nadje se i po koji sindrom neuobičajenog ponašanja. Danas je to sve tako malo i čudno, vreme globalizacije je donelo hiperprodukciju svega tako da su neke stvari koje su nekad nešto i predstavljale danas čist otpad.
Zapravo, danas je sve otpad, rok trajanja svega je sveden na minimum, kupiti novo, staro baciti.
Baš tako. Izgleda da im to gomilanje pruža neki osećaj sigurnosti.
Nemaština stvara potrebu da se čuvaju stvari, jer nema se para za novo a i tako se deca uče da nikada ne bacaju stvari dok ne budu potpuno sigurni da im to više ne treba. Kada dobijem neku novu stvar, dobro ispregledam ormar da vidim da li mi nešto stoji tu što više ne koristim pa ako je nađem, bacim ili poklonim nekome, onaj ko je besan i pun para, on iskoristi neku stvar na par dana pa baci i kupi novu.
Katanac zato sto je tema debilna.
Ne bih rekao samo polietilen, nego sve i svašta. ;-) Jednostavno, stariji svet je osetio onu grđu stranu života, koja se kod nas prvenstveno ogleda u nemaštini (pitam se da li je i jedna generacija kod nas odrasla u nekom mitskom periodu kad nije bilo nemaštine ili kad se nije bar pričalo o nemaštini...), i jednostavno kad imaš to u glavi "nema se", kupiš sve k'o hrčak. Ja sam imao dedu, ne rođenog, nego dedinog rođaka, koji je sve i svašta skupljao, staru tehniku, raznorazne metalne profile, plastiku, ma sto čuda koje je nemoguće ni nabrojati ni zamisliti. Toliko je tih stvari nakupio kad je umro njegov sin je dve dupke pune dvoredne traktorske prikolice nakupio i bacio tih njegovih drangulija. On i to njegovo prikupljanje stvari kao hrčak su uvek bili predmet šale i zajebancije među ljudima koji su ga poznavali. E, tu sam "polietilensku transformaciju" doživeo i ja. Kad sam bio klinac, negde do 12.-13. godine, živeli smo relativno dobro, bio sam donekle razmaženo dete u smislu da nisam ni cenio dinar, niti ono što smo imali. E, onda smo se igrom životnog lotoa skurcali do teške nemaštine. Kad doživiš da u kući imaš samo 5 maraka za sedmicu dana života, i kesa od deset pfeninga postaje vredna. A kad to doživiš, nikad više ne zaboraviš... Mislim da je to generalni razlog zašto stariji ljudi skupljaju sve i svašta, pošto je skoro svako od njih nekad tokom života pao na niske grane. Ovo spada pod istu familiju transformacija kad čitav život do fakulteta ne jedeš supu, svašta nešto izbiraš, te ovo možeš, te ono ne možeš, ali kad odeš na fakultet pa posle meseci menze i mesnih narezaka i pašteta sumnjivog kvaliteta i porekla, dođeš kući pa kad na nedeljnom ručku kući zamiriše domaća supa i pilence na krompiru, ma suzu da pustiš od sreće.... Zato su ljudi koji nisu otišli dalje od svoje kuće poprilično razmaženi i kenjkavi. Blizina majčine sise je obrnuto proporcionalna sposobnosti da se čovek sam bori za život.
Skoro kad sam uzeo da popravljam torbu na točkiće kupljenu kod Kineza sa improvizovanim delovima koje imam u stanu, i da argumentujem ženi zašto tih deset evra mora da se isplati u periodu u naredne dve godine sam se setio onog mog dede koji je svašta prikupljao kući...
ово је једна од оних тема која може да оде у кретенском правцу и у правцу полуозбиљне дискусије... још увек је неизвесно :Д
Nisam neki štedljivac, ali ni raspikuća.
Slažem se s Luksom sto posto. Fala što si pisao da ne moram ja.
Bolje vas našao. Silom prilika (nemam posao) sam prinuđen da svaki dan iznova obavljam neke skoro besmislene radnje kao što su pranje sudova i bacanje smeća. Prilikom zamene plastične kese kojom oblažem kantu za đubre, primetio sam da mamin štek istih konstantno raste. Pokušao sam da se otarasim jednog dela govneta, al je majka burno reagovala i rekla da ne prizivam đavola jer ko zna zašta će nam trebati. To me je nateralo na razmišljanje i povratak u detinjstvo. Setio sam se kako ih je moja pokojna nana Ruža takođe skupljala u raznoraznim bojama, podvezivala ih u trouglaste oblike nalik na paštetice sa sirom i držala ih kao ukras na stolu u dnevnoj sobi, dok ih je druga baka čuvala zajedno sa ćilibarskim ogrlicama, burmom i ostalim porodičnim nakitom. Deda je trideset godina koristio kesu iz Borova umesto kupaćih gaća. Mene zanima kakva je to TAJNA VEZA između starijih ljudi i najlon kesa? Da li postoje genetske predispozicije ili je stvar psihičke prirode? PA POBOGU LJUDI IMATE LI SLIČNIH PROBLEMA!?