Brt, kao narod smo uceni kroz narodna predanja i na svaki moguci nacin dok smo deca da se utisne u nesvesno, da je vlast i drzava uvek neka tudja silom nametnuta, i onda se i prema svojoj ponasamo u skladu sa tim, i samo kad bi izbio neki ustanak vratili bi stvari preko noci na mesto.
Problem je sto sad menjamo svoje svojim. Dakle nista ne menjamo a drugi nam krivi
Rat u jugoslaviji je bio bas lep primer cele te zablude medju narodima ovde, dan danas se medjusobno krivimo jer niko ne ume sebe da pogleda.
Možda sam pretjerao kad sam rekao da su nam potencijali već ispunjeni, jer ako je tako, to ne ostavlja prostora za nadu.
Imamo još dosta neispunjenih potencijala, ali za to nije kriva kriza ni sranje. Te neke stvari moramo sami da rješavamo.
Meni je više nekako dilema, kako da okarakterišem ovo sad vrijeme... da li smo stvarno u sranju... tj. u nekom periodu krize koja još nije razriješena... ili je prosto ovo neka normala, neki standard, spram našeg stepena razvijenosti?
Većina ljudi gleda na ovo vrijeme kao na krizu koja još traje. Ni meni taj pogled nije skroz tuđ. I ja nekad tako gledam.
Ali sa svakom godinom koja prolazi, takav stav mi je nekako sve slabiji u glavi, jer ti krizni periodi ne mogu trajati vječno. Ako nešto traje sto godina, znači to je to... nije kriza, nego je prosto takav život na tom prostoru, takav sistem, to je neka normala.
Koja se naravno može popravljati i unapređivati, ali postepenim i sistematskim razvojem, a ne s idejom, da smo u nekoj krizi iz koje možemo nekom magijom izaći.
Nakon Drugog Svjetskog Rata, drzava(e) je bila razrusena, i bila je bijeda, ali nisi imao ni ti, ni Pero, ni Mile ni niko, jos vas je Tito hrabrio svakim govorom kako samo trebate da radite i da se pretrpite i bice bolje. I bilo je bolje kako su godine prolazile.
Sad imas situaciju da ti vecina naroda zivi na samom rubu egzistencije, a onda politicari, stranacki kadrovi, impromptu "poznate" licnosti i ostala gamad koja nema nikakav stvaran talenat ili napor iza sebe, se razbacuje tamo nekim roleksima, porseima i cime sve ne. Povrh toga, politika nam je toliko providno suplja, da ni najveci fanatici neke stranke i dalje ne smatraju da je ta stranka potpuno postena, bas svima je jasno da nas sisaju ko ovce, samo se diskutuje ko misli da ce nas osoba x sisati manje ili vise.
Te i jos mnoge stvari pokazuju ljudima da ustvari i ima nesto para, uslova za neke bolje zivote itd, ali da se aktivno sabotira i radi protiv naroda, i to sprijecava dobrim dijelom da neko prihvati situaciju takvu kakva jeste. Sto je u neku ruku dobro, jer odrzava odredjenu dozu bunta. Problem je sto taj bunt nikako da prevagne u nesto konkretnije od proseravanja po Tviteru, al to su vec neke druge teme.
Možda još kriza nije do kraja završena. Šta bi bili kriterijumi završetka krize:
npr.
Mislim da smo od svih ovih tačaka udaljeni decenijama. Ali onda se postavlja pitanje, da li su to realni kriterijumi za okončanje krize? Jer ni druge države nemaju sve politička pitanja razriješena, pa opet ne tvrde da su u krizi. Ne mora svaki problem biti rješen da bi se živjelo normalno. Gdje to piše da je situacija normalna, tek kad je sve rješeno? Pa ni u ličnom, privatnom životu nije tako. Uvijek imaš neke probleme. Uvijek se neka situacija rješava. Al to ne znači da si u krizi.
Neki problemi mogu se rješavati stotinama godina. Bolje ih riješiti za sto godina ispravno i dobro, povoljno, nego na brzinu, a loše i nepovoljno.
Sama činjenica da postoje problemi, ne znači da je u toku neka kriza. Živi se sa problemima. To je normalno.
E sad, postavlja se pitanje, da li su ovi problemi možda preveliki, da bi se moglo s njima živjeti, a da to ne spada pod krizu?
A baška ovo:
Takođe, eliminacija toga bi bila jedan od kriterijuma izlaska iz krize.
Ja sam se više bavio nekim krupnim političkim pitanjima, ali ovo još više utiče na život čovjeka. Međutim, dok god postoje krupni politički problemi, političari na tim problemima (Kosovo, Bosna, EU, itd... ) mogu dobijati izbore i praviti populističke priče, što omogućava da se ovi problemi o kojima ti pišeš ignorišu i PRODUBLJUJU.
Tako da jbga, na kraju ispade da su ovi krupni, nacionalni problemi, da tako kažem, ipak vrlo bitni.
Znači na kraju ostaje dilema, da li su ovi problemi dovoljno krupni da se situacija podvede pod krizu, ili je prosto riječ o normalnim tekućim problemima koje možeš rješavati 100 godina.
(Tipa, kao što se Izrael tuče vječno sa Palestincima, pa opet nisu u krizi, već dapače, zemlja je normalna, razvijena, integrisana, dolaze turisti, život normalno teče, itd...)
Od ovoga izrazito nema ništa. Svako je spreman da se odrekne tuđeg nacionalizma.
Ako je nešto greška Druge Srbije to je konstantno posipanje pepelom u nadi da će nas Hrvati, Bošnjaci i Albanci odma zagrliti kad vide koliko nas je stid. Umesto toga samo pokažu prstom eto jesmo rekli da su oni za sve krivi.
Šta je bilo bilo je, gadno je, ali to se zove rat.
Samo fokus na zajedničke interese u budućnosti. Nikada to neće sasvim da se zaboravi, ali će da izbledi bar s vemenom.
Slažem se ovdje s tobom 100%.
To spada u to dugotrajno rješavanje problema, ako treba i 100 godina, a ne na prečac.
Prihvatiš, bilo je sranje, živiš s poslijedicama. Prepustiš protoku vremena da izliječi koliko možeš.
Samo onda, moramo nekako prihvatiti situaciju.
Malo mi je trulo, stalno ta priča kako smo u nekoj krizi.
koliko si ti ustvari naivan covek jebeno...
Kod nas je sranje jos od onomad kada je cale srBskog heroja Kraljevica Marka otrovao cara Dusana.
Da bismo to promenili trebalo bi po prvi put u istoriji da nas narod nekom nasem vozdu otfikari glavu. Znaci ne neka interesna grupa, oficiri, strana sila itd. Vec narod da ga izvuce za usi na ulicu i obesi na prvu banderu. Tada se mentalitet Bole "nemojte gazda" menja u "sacu ti jebem mater". Zauvek. Kao Francuzi recimo.
Slobi su to uradili, pa, jel se šta promijenilo?
Mislim nisu fizički, ali jesu na sve ostale načine. I na kraju ga poslali u Hag gdje je i umro.
Znači, skoro i fizički.
Nije to rješenje.
Mislim da treba prosto da prihvatimo ovo sadašnje stanje bez mnogo priče o krizi, jer su nam problemi toliko veliki da se ne mogu na brzinu rješavati.
Znači bukvalno shvatiti ovo sad gdje smo kao neki baseline, naše sadašnje stanje, i postepeno graditi neki napredak i rješavati probleme. Ne živjeti u iluziji da ćemo izaći iz krize za 5, 10, ili 20 godina.
Jer tako prođe čitav život.
Ko živi ovdje da prihvati stanje kakvo je i radi na sebi koliko može i da pokuša doprinijeti i društvu.
Kome se ne sviđa, može uvijek da ode.
Moi brat Celt i ja se davnih dana složismo da se sve na zemlji, svaki medjuljudski odnos i odnosi prema bilo čemu uopšte, na kraju svedu na - poverenje. Ne može bez poverenja. Ako brat Bombaš i ja rešimo da švercujemo puter iz Srbije za Vojvodinu sutra kad se ova otcepi, a nemamo poverenja jedan u drugog - ili nećemo ni saradjivati, ili ćemo jedan drugog potkradati, podmetati noge, zabadati noževe u ledja itd.
Ovde nema poverenja. Prvo, nemamo poverenja u sopstveno jedinstvo, jer vazda vlada strah da će neko izdati, zajebati itd i što onda ja da budem ovca. Nemamo takodje poverenja u to da ćemo se, kao narod, ikada dovesti u red. Nemamo poverenja u vlasti, tradicionalno, ali ih svejedno uvek i iznova biramo jer su nužno zlo. Kad smo pravili Jugoslaviju, velik procenat ljudi nije imao poverenja u one druge (jer nije da nismo imali par stotina godina istorije na kojoj bismo se naučili, jelte), i radije bi ostali u svom toru da su ikako mogli.
Nznm o kakvom sranju govorimo, ovde je takozvano sranje već 6 vekova, a i pre toga nije bilo sjajno. Čitati Domanovića, Dučića, Nušića...
Pa o tome i govorim. Ne znam koji je smisao priča o sranju, ako je stalno sranje?
Onda je to normala. "Sranje" treba definisati kao neki eksces, nešto privremeno.
S tim da imam osjećaj da je taj doživljaj sranja od devedesetih naročito izražen.
Mislim, ne kažem da je skroz bez osnova, ali ne vidim neki način kako bi se to moglo na kraći rok prevazići.
Isto tako, ja koji sam rođen 1987. ja kao kroz maglu i pamtim početak sranja i kad se krenulo sve govnati.
Šta je s onima koji su rođeni 1996. recimo, koji nikad nisu ni vidjeli svijet prije sranja. Kako oni da gledaju na vrijeme u kom žive?
Nznm Jovo ja prestao da se bavim dešavanjima u javnom životu ove zemlje, počeo drugačije da se hranim, treniram, posadio drveće, vratio se svojim talentima i krenuo da ih razvijam, ustajem u 8 ujutro i život mi je, ako ne banja, a ono neuporedivo manje sranje. Svako može. Ne tera ljude niko puškom da gledaju tv i čitaju informer i kurir (to se čak i kupuje lol). Moramo krenuti od sebe, ne vredi drugačije nikako - ako i ne sredimo sebe, možemo dovesti ovde 200 Japanaca da nam budu vlada i ministri, menadžeri, direktori...Da nam urede pravosudje i očiste zemlju od kriminala i otpada, ekonomski nas preporode itd. Svejedno, čim njih više ne bi bilo, vratili bismo se na isto za cirka tri godine.
Tako i treba. Od mog društva ko je god iole pametan, taj fazon fura.
Ja (budala), opet nekako ne mogu baš sasvim da ignorišem taj neki javni život, opštu situaciju itd. Ipak to malo utiče na čovjeka. Al kontam da ne možemo tu ništa mijenjati, zato u skladu sa stoicizmom tu ne trebamo oko tih stvari ni da se sikiramo. Možemo mijenjati sebe, ako je nama bolje, ako mi napredujemo, onda i društvo napreduje utoliko što je jedan član tog društva u nešto boljem stanju. A i čovjek ako je u kurcu, ne može puno doprinijeti, a ako je van kurca, možda nešto i može da doprinese ili utiče.
slažem se sa melkom u potpunosti
Da li je moguće da 27 godina od kraja rata u Bosni i 23 godine nakon bombardovanja i dalje mislimo da smo u sranju i krizi. Pa ne traju sranja i krize toliko dugo. Kad nešto traje preko četvrt vijeka to ne može biti ni sranje ni kriza, već samo redovno stanje.
Stvarno mi je čudno malo kako smo uspjeli razviti taj mentalitet, da je ovdje konstantno loše, i nenormalno, i da je neko sranje.
Mislim da takav mentalitet prije ratova 90-ih nije postojao. Stanje se smatralo redovnim, normalnim. Ne idealnim, daleko od toga, ali normalnim.
Mislim da ni u zemljama koje su mnogo manje razvijene od nas i u mnogo većim govnima ne postoji takav osjećaj o nekoj vječnoj krizi. Već ljudi prihvataju prosto stanje takvo kakvo je, kažu to je to jebi ga, tu smo, gdje smo. Trudimo se da bude bolje. Polako.
A mi ne smatramo da je ovo normalno, i da je ovo neka naša realnost. Mi mislimo da smo u sranju nekom, da smo zakinuti za normalnost, da nam je ona oduzeta, i da je ovo sve samo ne redovno i normalno stanje.
Kako se razvio takav mentalitet, i do kad će trajati?
Zar možemo na osnovu nekih 40 godina relativnog blagostanja za vrijeme Juge, koje je više bilo izuzetak, nego pravilo u istoriji, smatrati sve nakon toga vječnim sranjem?
Mislim da je takav pogled na istoriju i na sadašnje vrijeme naopak i pogrešan, jer ne sagledava realno našu realnost. Tačnije, kad kažeš, SRANJE JE, KRIZA JE... onda se time sva odgovornost skida sa nas. Nismo mi krivi, krivo je sranje. Jebi ga, došla kriza, nije do nas.
Isto tako, stvara se možda utisak da smo mi bolji od ovog stanja u kome smo, da smo mi iznad toga, da zaslužujemo mnogo više... Time se pasiviziramo, čekamo nekog spasioca koji će nas izvući iz sranja i krize, pa da možemo konačno živjeti u skladu sa našim punim potencijalima.
A šta ako naši puni potencijali i nisu puno bolji od ovoga kako nam je?
Šta ako, da bismo živjeli bolje, moramo prvo te potencijale zaista razviti i pokušati ostvariti?
Zašto ne bismo gledali na trenutni period, kao na sasvim prosječno, standardno, ni po čemu posebno doba u srpskoj istoriji, a ne kao na neki period sranja, krize, u koji smo, eto, kao upali, spletom okolnosti?