Trenutak dug kao večnost.
Izlaziš sa posla, umoran od ljudi, i od sebe. Osećaš da ti je nešto potrebno, nadaš se da je to. Kući, opet ljudi, opet umor.
Onda odlaziš tamo, na neko svoje mesto, ili na neko sasvim novo. Sedaš sam, zaboravljaš na sebe. Ispod tebe Zemlja, iznad tebe Sunce. Zadnje Sunce.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
Precizno kao haiku.
+
Prase, pademinaum nesto. Da odomiljenim svoje omiljene def, i onda da omiljenim svoje u kojima postoji tvoj komentar. Jer jesu. Nisu li?