Jedna od većih trauma detinjstva.
Doktorska ordinacija. Druga od pet inekcija koje treba da primiš.
Prva te je solidno uzdrmala jer nije prošlo baš sve tako glatko i bez bola, pa pitaš oca da li postoji neko drugo rešenje? Neki lek da piješ ili tako nešto? On kratko i jasno odgovara da nema. Znači moraš. Nadaš se samo da je danas u smeni neka medicinska sestra koje će to uraditi najnežnije moguće, ali iako si klinac, već znaš da je jako teško da ti neko zabode iglu u guz i da to bude bezbolno. Loš početak dana.
Odjednom čuješ vrisak i posle njega plač. Kovrdžavi klinac koji je ušao pre tebe. U glavi vidiš njegovo nasmejano lice, pre ulaska unutra, jer njemu su ovo prve inekcije i nije znao šta ga čeka. Hrabriš sebe da nije unutra neka medicinska sestra koja daje inekcije na surov način, nego se kovrdžavi toliko uplašio kad je video iglu da je vrisnuo zbog toga, a samo davanje inekcije je bilo bezbolno. Plač posle vriska je sigurno plač zbog olakšanja da je sve gotovo. Otac vidi da si uzdrman i pokušava da te ohrabri klasičnim srpskim bodrenjem koje se sastoji iz kombinacije prozivanja pa obećavanja nagrade: "Šta si ubledeo tako, pa nisi ti valjda neka devojčica? Da se nisu zajebali ovi u porodilištu pa mi uvalili curicu? Ajde budi muškarac. Evo ako budeš dobar i ne plačeš, vodim te negde na kolače posle."
U svakoj drugoj situaciji kolači bi zvučali prilično dobro ali u tom trenutku su slaba uteha jer znaš kakav te horor čeka kroz koji minut.
Odjednom se otvaraju vrata i iz sobe izlaze zajapureni kovrdžavi klinac koji rukavom briše suze, tiho jeca i malo šepa, a sa njim je i njegova majka koja ide pored njega i govori mu: "Bravo sunce moje, bravo. Vidiš kako nije ništa strašno. Baš si bio hrabar. Idemo sada na kolače pa posle u park da se igramo."
Tog momenta misliš kako bi vole da si na njegovom mestu, ne zbog kolača, jer to je zadnje što ti je u glavi, nego zbog toga što je on svoje muke prebrodio a tvoje tek dolaze.
Odjednom se iz sobe prolama oštar glas od kog si se naježio i čuješ kako neko iznutra proziva tvoje ime. Gotovo. Sada je tvoj red. Otac te podiže jer sam nemaš snage i tek onda počinješ da hodaš ka sobi za mučenje, ali kratkim koracima kao da se nadaš da će se odjednom desiti neko čudo i da nećeš morati da preživljavaš taj sav taj bol koji te čeka unutra.
Ali to se nikada ne dogodi. Bog o kom su ti pričali kako je dobar i svemoćan nije ništa uradio da te spase i sada si prepušten sam sebi. Ipak si mu se pomolio da što manje boli pa ako već mora makar tu da pomogne.
Postaješ svestan zvukova oko sebe, izgleda sobe i sestara i ne deluje baš ohrabrujuće. U uglu sobe, okrenuta leđima stoji sestra koja ti je juče dala inekciju i tvoje nade da ćeš možda bolje proći sada su se potpuno rasplinule. Pobegao bi odmah odatle ali noge kao da su od kamena. Ne slušaju te. Odjednom počinje da te žiga ono mesto gde ti je juče zabola inekciju i nadaš se da ćeš danas makar dobiti u drugi guz a ne u isti. Ili je možda bolje u isti. Možda je sada malo očvrsnuo i već se malo navikao na iglu pa će manje da boli. A možda će, pošto je već juče ranjen, boleti više.
Sestra počinje lagano da se okreće dok ti pokušavaš da se nasmeješ i praviš najmiliju facu, spreman da izvučeš najzvonkijim glasom jedno dobar dan, u nadi da će je to malo odobrovoljiti pa će biti nežnija ovaj put, ali ona se ne okreće prema tebi nego prema drugoj sestri i govori: "Nado, daj ti ili Verka ovom klincu inekciju, idem napolje da popušim cigaru."
Nada ili Vera. Posmatraš čas jednu, čas drugu i grozničavo razmišljaš koje od njih dve je bolja i koja će ti nežnije dati inekciju.
Nada deluje dobroćudnije. Nasmejana je, ali je niža, deblja, ima jače ruke i vidi se da je snažnija pa samim tim možda neće biti nežna jer pitanje je da li ona može biti nežna kada su joj tako jake ruke.
Vera deluje malo nervozno ali izgleda mršavije, nežnije i tanje su joj ruke, mada opet njeni pokreti su malo brži i odsečniji pa možda želi samo da ti što brže nabije inekciju i završi sa tim pa će više boleti. Ili manje.
Nada je starija, samim tim i iskusnija pa će možda manje boleti, ali opet možda joj muka od davanja inekcija tolike godine pa je postala bezosećajna a Vera je mlada, što je opet manjak iskustva ali možda će to nadoknaditi time što će se potruditi da što bolje uradi posao a nije joj jš uvek muka od posla i još ima osećanja.
Više ni sam ne znaš šta je bolje.
Iz grozničavosti počinješ lagano da prelaziš u apatiju. Ma više ti je svejedno. Neka rade sa tobom šta im je volja. Samo da što pre prođe i da, ako preživiš, izađeš odatle. Možda nađeš neku utehu u onim kolačima koje ti je obećao otac.
"Lezi potrbuške na ovaj krevet i skini pantalone i gaće", izgovara Vera i lagano kreće ka metalnom stolu na kojem stoje razne bočice, inekcije i sprave o čijoj nameni ne želiš ni da razmišljaš.
Znači ipak Vera. Jedan trenutak je gledaš kako uzima špric, na njega stavlja tanku iglu, zabija iglu u bočicu i povlači gornji deo šprica, što ti u tom trenutku deluje isto kao kada Rambo u filmu repetira pištolj.
Bezvoljno krećeš ka krevetu, kao da ideš na streljanje i bacaš još jednu molitvu Bogu da učini ovo što bezbolije po tebe. Bacaš usput i obećanje da ćeš biti mnogo bolji od sada i da ćeš jesti svaki put kada mama kaže i sve što mama spremi a nećeš je zajebavati po sat vremena za svaki obrok. Nećeš više ni flomasterima švrljati zidove. Ma bićeš najbolji dečko na svetu samo da preživiš.
Pentraš se na visoki krevet, ležeš potrbuške, tako da ti vise noge i otac kreće lagano da ti skida pantalone. Okrećeš se taman da vidiš kako Vera štrcka malo tečnosti kroz iglu i lupka par puta po špricu. Skrećeš pogled da više ne gledaš u tu odvratnu iglu.
Otac ti skida i gaće i ostaješ gologuz. Osećaš kako ti preko guze prolazi blaga promaja od otvorenog prozora i bacaš pogled napolje na lep i sunčan dan. Kako bi se sada igrao sa drugarima ali oni su negde daleko, i ne mogu da ti pomognu. Moraš ovo sam.
Čuješ korake kako ti se približavaju. Klompe lupkaju po patosu, sve bliže tebi. Stežeš guzove najčvrće što možeš i čekaš taj zlokobni udarac, sada već sve više rešen da preživiš i da ne plačeš. Sećaš se očevog bodrenja pre ulaska i odlučuješ izdržiš bez suza i vriska. Da otac bude ponosan na tebe.
Iza sebe čuješ Veru kako govori: "Danas ćemo u levi guz jer si juče primio u desni. Ma šta ti je? Opusti se neće ništa da boli. Budi hrabar dečko i daću ti nešto posle".
Zatvorenih očiju čekaš taj momenat dok napetost u tebi raste. Osećaš nešto mekano, mokro i hladno na svom levom guzu. Spreman si. Izdrži. Sad ili nikad.
I onda odjednom osećaš oštar bol u svom levom guzu. Iako je to samo koji sekund tebi traje kao večnost. Stegao si zube i daješ sve od sebe da ne pustiš ni glas. Bol se širi a tebi se čini kao da nikada neće prestati. Kroz glavu ti proleću razne scene iz tvog, veoma kratkog postojanja na ovoj planeti.
"Gotovooo".
Kraj. Preživeo si. Ležiš preko kreveta i osećaš kako bol počinje lagano da popušta. Ponovo osećaš na guzu ono hladno i mokro čime te je i pre inekcije namazala.
Lagano izdižeš stomak da bi ti otac navukao gaće i pantalone. Osećaš mali bol i utrnutost u levom guzu ali i olakšanje što je sve gotovo. Njazad možeš da se vratiš normalnom životu i onim kolačima koje ti je otac obećao ako budeš hrabar, a bio si hrabar. Ni glasa nisi pustio, ni jednu suzu. Ponosan si na sebe.
Ustaješ i čuješ oca kako ti govori nasmejan: "A vidi ovu moju junačinu. Bravo sine, bravo. Izdržao si ovo muški. Idemo na kolače sada."
Vera je takođe nasmejana. Mazi te po kosi i govori: "Kako si ti hrabar. A imam ja nešto uvek da poklonim hrabrim dečacima".
uzima sa stola jedan neotpakovani špric i daje ti a ti sav srećan već zamišljaš kako ćeš ga napuniti vodom i prskati drugare, zalivati zemlju i ko zna šta još. Možda može da se njime malo nakvasi tvrda zemlja pa da se lakše napravi roša za klikere. Da, može to. Jedva čekaš da pokažeš špric drugarima.
"Ajmo sine" - govori tvoj otac - "Doviđenja sestro, vidimo se sutra kada dođemo da junačina primi treću inekciju."
Odjednom shvataš da sutra moraš opet da dođeš ovde i preživiš isto. Pojavljuje se tračak tamnih oblaka nad suncem tvoje sreće ali on brzo prolazi jer ima još puno vremena do sutra.
Piva u ambalaži od 0.25, 0.33
U kafani
-Daj 2 piva
-Mala ili velika
-Ma nemoj mi te inekcije daj mi pivo
