Nasumično pipetisan uzorak iz hrvaticizma kao dobar pokazatelj besmisla ovog nakaradnog jezika, da ne kažem narečja, da ne kažem nečeg trećeg. Legura stranog i domaćeg, sa sve svežim datumom nastanka, daje grđi utisak od urbanih „bekstejdževa“, „bukinga“ i „hepeninga“, jer ovi su bar u totalu ino.
Vanistranstvo? Izvanzemstvo? Vanizemstvo? Aj ovo treće su i mogli, bolje bi zvučalo čini mi se.
E sad..I „naše“ inostranstvo se može analogno tumačiti, ali hebidža..Ipak smo mi Srbi i mi smo tlačeni vekovima i mi viljuškom boc i to...
- „Dobar dan. Tepih servis Perenčević?“
- „Da, izvolite?“
- „Hteo bih da mi narežete neku muziku da imam da slušam u kolima?“
- „Nikakav problem, samo recite šta bi ste želeli?“
- „Ako može par pesama od Čajkovskog i nešto novije od Đanija?“
- „Uredu. Još nešto?“
- „E da...Ako može Đani da bude lajv verzija, Čajkovski ne mora. I da mi narežete na Verbatim, jer mi je bošista rekao da su najbolji.“
- „Dogovoreno. Dođite u 5 do 5.“
Mislila sam da ne ocenim. Nije loše, ali mi bilo nešto kao subjektivna analiza dokonog mozga i nije ostavljalo bogznakakav utisak. Onda sam nagazila na hebidža, na muzički urnebesmiks i na definiciju 5 do 5. Kupilo me za plus.
Ma defka je šaljivi hejt ko što rekoh, a to da je šaljiv bi trebalo da se razume nakon:
Auuuu, ovo je jako dobro napisano, samo nisam bas sigurna koliko je korektna prva recenica :D +