Упутство за припрему:
Потребно је током школске године сакупити максимално 54 ЕСПБ бодова а затим по истеку јунског рока предати се алкохолу, неспавању и које чему још како бисте уништили мождане ћелије изазивајући вишемесечну амнезију тако да на последњи преостали испит не изађете ни у Октобру II што ће код мученика од ваших родитеља, који су и последњу цркавицу од уста одвојили за ваше школовање, изазвати онај егзистенцијални осећај локал-патриотизма те, у циљу стварања ваше боље будућности, пред вас поставити избор између њива и ливада смештених у селу вашег оца или истих некретнина локализованих у селу предака ваше мајке. Међутим, за припрему горе поменутог специјалитета, неопходно је одабрати трећу солуцију која подразумева најпре штекање у подруму зграде (јер су то ипак ваши родитељи који увек праштају те им само треба дати мало времена) док вас не пронађе седи чичица, који свој положај председника кућног савета схавата с оном истом озбиљношћу с којом је схватао положај првог заменика курира главног одбора КПЈ-а у Горњем Шумотршћу и на вас насрне кишобраном оптужујући вас да сте хомосексуалац (или педофил све у зависности од тога колико господин прати телевизијски програм) што је до негде и разумљиво јер ће се ваш спољашњи изглед видно изменити након вишедневног дружења са бубашвабама и пацовима (бај д веј, сличне последице изазива бесшаторно камповање које се учи на ЛАБ вежбама у Војној академији). Након покушаја објашњења са човеком, који из револта према западњачким новотаријама након велике нужде прстом удара рецке по футеру ВЦ-а а потом трчи да се рукује са свима из зграде (јер верује да је оно паче из рекламе за ПЕРФЕКС генетски модификовано па лаје уместо да гаче), приморани сте на бег код неког од пријатеља. Пријатељ вас радо прима у кућу, упркос опојном мирису кадавера који носите са собом. У међувремену његова мајка осетивши већином чула ваше патике у ходнику испушта високо П из лествице ''УПИЧКУМАЈЧИНУ''. Потом, упада у собу, најпре, погледавши вас са смешком на лицу, грчећи нос како то људи раде када напрежу вијуге или када желе да сузе носне канале, а потом позивајући вашег ортака да изиђе напоље само да му нешто каже у вези са куповином намирница. Након што такви поступци госпође Такоитакоић у вама изазову подозрење ви, ослушкујући шта се дешава иза затворених врата, разазнајете из њиховог дијалога, вођеног гласним шапутањем, само неке делове реченица које се доводе у везу са ''фалусом'', глаголом ''болети'', крајње неодређеним прилогом ''скоро'', глаголом ''рибати'', синтагмом ''ти ћеш'', па опет глаголом ''рибати'', придевима ''мало'' и ''твоја'', градивном именицом ''повраћотина'', опет синтагмом ''сад и његово'', што је сасвим довољно да схватите колко је сати. Ваш друг, видно изнервиран, псује улазећи у собу и говорећи о пропалом тикету као и о томе како му кева кењ... пардон, филозофира у празно што троши паре на коцку, али упркос крајње гостољубивом покушају вашег ортака да вас задржи код куће, ви сте принуђени да потражите боље склониште. Елем, почетак је године, сви су на факсу, шта вам преостаје? Звоните. Врата се отварају. Иза њих се појављује подбула глава, необријане браде са рашчупаним и неуредним дредовима, чије очи одају стање грознице док смешак упућује на блажено стање духа. Одмах са врата његов духовни запах ће активирати чак и ваше отупеле рецепторе док ће његова уста, снабдевена неким жућкастим каменчићима који би можда Веса Кревена подсетили на зубе, почети да (г)оргијају о Хајлу Селасију, Етиопији и ,,поновном“ уједињавању Африке (не знам кад су претходни пут били уједињени), о легализацији лаких дрога у Србији, Чеди Јовановићу, организованом узгајању канабиса као и племенитом учешћу Прти БееГее-а и Којота у свему томе, а поврх свега и реалности коју нам они пружају. У том тренутку, из ваше подсвести допиру чувене реплике Ерика Картмена попут “Screw you, hippie!” те сте принуђени да тражите пролаз док вам он одговара са “Right on, man!” или неком сличном квотацијом из филма Милоша Формана, ,,Коса“. У дневној соби угледаћете мноштво спиритуално узвишених колега расутих по тепиху док ће измаглица у соби бити праћена Сизлом, Кејплтоном, Рас Содијем (метонимија се односи на савремене реге музичаре). Очи вам се испуњавају сузама па сте приморани да изађете из просторије и одете у купатило не би ли сте се умили. К’о за инат, у том моменту газда удара на улазна врата, претећи да ће пустити гас и потровати мајмуне унутра. Ви, уплашени, истрчавате из клозета док вас домаћини умирују својим благим погледима говорећи да то није први пут, у последња четири месеца колико дуго нису платили кирију, да станодавац бесни и псује државу, народ, народну полицију која га зајебава сваки пут када их позове да истерају нераднике напоље. Али, проблем је што дека има кеца у рукаву. У периоду осмишљавања плана како да истреби гамад из свог стана, он се досетио да се летос навршило неколико деценија спора који води са својим братом од како им је умро отац, оставивши деци, да попут праве српске браће, поделе имовину на равне части. Тако је он овога пута повео тројицу братовљевих унука, заклетих кућним огњиштем, да ће повратити част свога деда-чиче који ће, пак, заузврат одустати од спора а самим тим и од оних пет ари земље, кајући се што је напустио родни крај и отишао у бели свет да буде прековезни директор и што је годинама низао бесплатне станове како би сада од силних кирија школовао ,,дедини унучичи у Београд'' на факултету за менаџмент, уместо да остане крај гробова својих предака и часно оре њиве и коси ливаде. Ви, свакако, немате намеру да изађете из клозета који нам често пружа једино уточиште. Следеће што чујете јесте жустро „Разваљуј!“ а потом и неколико снажних удараца секиром у браву. По јачини гласова и добовању корака закључујете да се предсобље испуњава светом, а затим након тихог договарања одјекне оно јуначко „Нека, ја ћу!“ након чега услеђује викање декице у коме ова ситуација буди уснулог „госн. Надређеног“ чији је циљ да поплаши курвине синове и отера их у три лепе мајчине утробе. Једина рупа у овом плану је та, што декино време не познаје растафаре, чија би трансформација у човека који има везе с реалношћу била сразмерна трансформацији Саре Џесике Паркер у мало мање лепшу Швеђанку. Потом, декино викање слаби обратно сразмерно у односу на музику која већ полако почиње да трешти код рефрена Кејплтонове песме ‘’That day will come’’ јер се вероватно неко од „узвишених“ махнуо потенциометра па појачао зику како не би слушао неко тамо „проповедање зла од стране манипулатора“. Дека на крају схвата да његове речи немају утицаја и он позива своје рођаке да очисте стан од фекалија. Међутим, ово троје младића није способно ни за шта након јучерашњег обиласка забрана, те употребом сељачке лукавости најстарији од браће долази до плана како да испуни свој завет. Одједном, престаје музика и настаје она тишина за коју Дарко Рундек каже „ к'о кад машина стане“. Чује се оно „фрр-фрр“ (ономатопеја која описује отварање и затварање це-де плејера) и након стиха „...when they will try to escape....“ следи „помешај ове ноћи црну и златну....“. Након те неочекиване кулминације, ваша изгладнела радозналост вас нагони да провирите кроз врата и упознате се са још гротескнијим расплетом. Пред вашим очима је петоро, шесторо људи који се у грчевитом болу ваљају по патосу тражећи излаз из стана. То је тренутак за бег који не смете пропустити. Ви лагано излазите из клозета иза себе остављајући старчеве повике: „'Ајд сад, ујну ли ви дрогерашку!“ У тренутку када сте се ухватили за браву ви бивате примећени од стране унучади који се деки обраћају речима: „А овога?“ Чујете питање и одсечно повлачите оно што је остало од браве дајући се у бег. Девастирани по питању финансија, истрачавши из стана, успели сте да зграбите једну од оних врећа-торби са ликом Боба Марлија у нади да ћете ту пронаћи нешто што би вас спасло. У њој проналазите седам динара и алгебарску суму ризли у истој вредности. Иако то сазнање потпуно осујећује ваше планове, ви и даље стремите ка железничкој станици одлучни да примените план Б шверцујући се у тоалету шинобуса, који, пак, никако не излази из моде. Решени сте да одете на село код бабе и деде, што су вам родитељи предлагали још на почетку, али сад нема назад јер ће бесни што сте побегли од куће учинити прљаве ствари са вашим семеном и племеном ако им се вратите. На станици сте угледали трафику. Стискате оних седам динара, попут Фродоа који стиска онај прстен као да хоће нешто да исцеди из њега и постављате чувено клошарско питање: „Шта има за седам динара?“ Продавац вам набраја неколико ствари и на крају, прелазећи очима преко артикала, помиње кесу Трик штапића који вреде девет динара. На помен сланих штапића ваше очи сијају, оживљавајући бедничку атмосферу достојну Балзакове „Људске комедије“. Али, Фортуна вам се насмешила овога пута, јер иза пулта седи човек који је и сам до пре годину дана био студент те уме да препозна људе своје сорте а сада се игром случаја нашао на назавидном месту са кога не може ништа до да помогне изможденом колеги, не би ли овај утолио глад. „Ево ти штапићи. Ће донесеш други пут два динара“, речи су спаса. Ви дивљачки отварате кесу, халапљиво трпате штапиће у уста, више гутајући него жваћући и благосиљате негдашњег колегу полусажваканим парчићима овог деликатеса. С неким одређеним спокојем, одлазите до перона да сачекате воз. Седате на клупу и бленете у шине испред вас присећајући се часова српског језика када сте нападали или, рецимо, жустро бранили руску бичарку што се бацила под воз, јер је ипак Кевин МекКид тај који је мувао ону енглеску глумицу чије име нико не зна. Утом, стиже воз. Ви журно трпате остатак сланих штапића у шанирану торбу и трчите ка перону где се несмотрено оклизнете о мрљу од уља, насталу на месту недалеко од саме пруге, јер је механичар, помало припит, заборавио да заврне вентил до краја, на једном од шинобуса. Последње што чујете је ударац ваше главе о шину који се манифестује кроз оно „доинг“ и праскање ретардираног клинца у смех који је пак све то виђао пуно пута у цртаном филму „Том и Џери“ али никада уживо. Интегралне штапиће очисти од црева, парчића лобање, бубрега и служити уз пиво (осим ако се није и оно нашло у поменутој торби).