Iskustva iz rata

Звала се врло компликовано, мислим да је било неко немачко име. Пар пута сам помислио да је позовем по имену, али нисам знао која од оних 5 речи је заправо име, која презиме, шта је титула, а шта је можда убацила чисто онако да мене додатно збуни. Сва срећа је што сам енглески знао доста добро већ као клинац, а сва несрећа је што га она није знала ни једну реч. Раније сам чуо да немачки и енглески имају неке сличности, те ако знаш енглески, можеш да разумеш по коју реч немачког. Сад сам се уверио да не могу да разумем ништа, уствари, нисам чак био сигуран да ли је изговорила 4 или 6 речи у једној реченици, а некад сам се двоумио око тога да ли је изговорила неку реч или се накашљала. Одлучио сам да је зовем Боби, по дедином кучету које нас је много волело, кад год дођемо на село. Парцован. То је функционисало, Боби је причала нешто на немачком, ја сам слушао на српском, али се заправо сва комуникација одвијала на нивоу моје шаке и њеног струка, оног најмекшег дела изнад кука што личи на шлауф. Ево, шлауф. То ми већ звучи као нешто што је она већ некад рекла, или што би могла рећи.

- Боби, шлауф?

Морао сам нешто да питам, било шта.

- Ich will mit dir schlafen.

Не знам шта је одговорила, али сам изгледа коначно поставио право питање, пошто ме је прилепила уз орнаменте на зиду бабине куће, а после тога је све било историја. Од тада сам почео да гајим симпатије према немачко - српским односима, касније су се појавиле и видео касете, па су се и те симпатије продубиле, а на приче из рата које ми је причао деда док сам му седео у крилу сада сам се освртао много више критички него раније. Схватио сам да су и пораз и победа у очима посматрача.